Vaš WEB preglednik je zastario i možda neće prikazati valjano sadržaje ove stranice (ZATVORI)

Pocetna

web dizajn crna gora
 
- званични сајт -
english  †  latinica  †  контакт

- Ново -
/Насловна/
Остале новости
/

« Остали текстови

Аутор: Информативна служба ЦПЦ
Постављено: 05. 11. 2011.

Говор Чеда Драшковића на Свечаној сједници цркваних општина за Лучиндан 2011.

ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЈЕ НАЦИОНАЛНА
И ОТАЏБИНСКА ГАРАНЦИЈА ЦРНОГОРСКА

Чедо ДрашковићСве у животу представља дио сложеног система васпитања. Почев од времена првог одгова, па преко процеса образовања у његовој поступној вертикали, затим културе и науке уопште, вјерске (не)толеранције, па к томе текуће идеолошке, страначке, односно политичке оперативе итекако – до упражњавања и популарисања спорта и туризма, система приходовања и начина инвестирања, чаршијске забаве и разоноде, итд., и тсл. Дакле, за високо цивилизовани свијет – све је васпотање. По нашки, то је веише већ традиционално успјешно пресипање „из шупљег у празно“, чиме се од додатно мотивисане руље, лакше кумулира и „дорађује“  маса. А да би се маса дугим васпитањем процесно трансформисала у народ – то је већ много сложеног и дугорочног посла за кратковиду власт…

- Лаж је потврда наше урођене интелигенције, недавно је похвалио своје сународнике „отац српске нације“ Д. Ћосић. Због тога и не треба да чуди што је диљем Црне Горе, као  Амфилохијевог метоха, феудални светосавски опијат у пуном маху, и што се прије свега Црном Гором – подмукло и бестидно – толико упорно и снажно намеће и вјешто одржава црногорска национална и државна енигма!

Савјест човјека чини – човјеком! Морални и духовни успон Црногораца препријечен је безданицом од црног белаја мистичног и неисторијског: анахроног ситуирања и клеро-националистичког отуђења Црногораца, што нам је за посљедицу  наметнуло преварену и извјештачену, и у темељу обезвријеђену стварност црногорску. Црногорци су били буквалбо супериорни, док је њихов морални и духовни систем функционисао на аутентичној – неупрошћеној једноставности… Ипак се неуништивом, метафоричком судбином Нојеве барке – срећни црногорски бродоломници спашавају потонућа, покушавајући да извуку „бисер из буништа“. Иако дуго заглибљени између збиље и фикције, мита и стварности, националног и државног аутизма ирационалних идеолошко-политичких и страначких кадрова, и њихових небројених полтронских трабаната – ипак успијевамо да одржавамо правац: много више са индивидуалном доминацијом одговорности и знања, и индивидуалне свијести и савјести: са минорном помоћи институција. Иако и даље опасно заглибљени у немањићком живом блату, остварили смо снажну копчу са оним најважнијим што смо имали, и што смо (ипак!) сачували као своје: црногорску културу, односно црногорски језик (са својом националном књижевношћу, и осталим резултатима других умјетности), и Црногорску православну цркву. Колико год и даље несмањено „жубори“ кич у званичном државном културном и политичком кокетирању са јавношћу, ипак васпитна „рачунаљка“ за црногорску младеж  све се јаче експлицира и у њеним креативним и садржајним именовањима низа школских уџбеника и приручника, попут читанки за основне школе: „Читај храбро, и говори слободно“, „Читај храбро, и тражи свој пут“, „Читај храбро, и учи да волиш“…

И даље рвање с великим политичким невременом

Веома савјесно и морално снажно, и потпуно свјесно – чак готово деградацији у инат!, Црногорска православна црква је и свечарски и радно обиљежила недавни велики Лучиндански празник. Са више значајних званица, угледних гостију, и радно: до одговорног аналитичког вредновања организованијих Црквених општина, и Општинских одбора Црногорске православне цркве (Цетиње, Подгорица, Никшић). На овај начин, у сарадњи са другим водећим органима и тијелима Црногорске православне цркве – њеним свјештенством, и Митрополијским савјетом, прије свега – иде се једино сигурним путем за стварање некадашњег традиционалног континуитета, односно здраве друштвене климе и њене позитивне, хумане људске, радне, стваралачке, политичке и грађанске енергије. То је пут ка еманципацији Црне Горе, и јединој нашој сигурној културној и духовној, аутохтоној и грађанској луци спаса.

Црква је превасходно социо-психолошка друштвена категорија, и самим тим и саставни дио одговарајућег друштвено-политичког система – па тек онда вјерујући феномен! Почев од црквеног раскола, шизме, тј. диобе хришћанства (1054) на источни и западни обред, на православље и католицизам – у православљу је бивало досљедно: Чија је земља, онога је и вјера! И по том принципу, званична Црна Гора дужна је да се (са великим уважавањем!) врати својој вјековној сапутници и сапатници Црногорској православној цркви, коју је регент Александар Карађорђевић декретом укинио 1920. године, користећи то организационо државно право – ради стварања јединствене државне цркве и вјере, тј. Српске православне цркве.

С тим у вези, свакаквих смо се неуљудности, нељудскости и подлих историографских лагарија нагледали и нагутали од „братског“ српског рода. Почев од родоначелног инквизитора И. Гарашанина („Постојање Црне Горе је нож у леђа Србије“, и „За нас би била потпуна срећа да је Црна Гора потпуно пропала“, коментаришући посљедице Друге Омер-пашине године у Црној Гори, и сл.). До недавног предśедника српске народне странке у Црној Гори  („ми нећемо ништа ново, само царство Душаново – демократским путем“), или менталних и моралних „бисера“ његова прелата г. Амфилохија („Црногорци су непостојећа нација…, комунистичка копилад. Дукљански накот, којега треба (по легенди) закивати за Везиров мост у Подгорици“, те да је Црногорска православна црква „измишљена полицијска категорија“… Да је државе, и то правне државе Црне Горе – због оваквог онемогућавања основних слобода, и изворних људских права – одговарало би се макар кривично. Насупрот томе, у „самосталној, усправној и достојанственој Црној Гори“ (постреферендумској!?) – Српска православна црква (као окупациона институција из периода 1918/1920. и даље је неприкосновени („канонски“!?) газда у кући.

Старо правило цивилизације гласи: -Држава те организује, чува и брани. А добар комшија помаже… Држава је, према томе, организатор и катализатор свих важнијих друштвених процеса на својој територији. Ђе није тако, царује јавашлук и расуло, лицемјерје и анархија, нерад и немаштина – и насиље сваке врсте. О социјалној правди и културној неправди по Црној Гори нема се рашта ни дуже зборити? Тек да подśетим како нам се „чува и брани“ Црногорска православна црква и црногорски језик у Црној Гори, и како нам се с тим у вези бахато понаша први и најближи комшија, „брат“ Србин…

Еманципованих појединаца, и одговорно ангажованих интелектуалаца црногорских још увијек нема много. Оспособљених институција образовања, културе и науке, које би требало да ангажовано и активно раде на откривању истине – и њеном етичком пласирању, још је мање. Колико је уз то, и на много цивилизованијим просторима сложен и дуг пут до истине, требамо се подśетити и оних једноставних и пролошких ријечи народних – да увијек треба бити на опрезу, јер: -И са човјеком можеш бити на штету, а са барабом и ништаробом на штету, и на срамоту!

Ипак уздај се у се

Као што су се понашали и наши преци: „Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке“. Већ је постало одурно, и мизерно; у најмању руку контрапродуктивно – директно се спуштати „на уже“ Српске православне цркве, и покушавати водити било какав дијалог са њима. Јер све се своди на отворене провокације, подлости и денунцијације, и хегемоналне лагарије. Њихово замлаћивање јавности, циљано нас провоцира и омаловажава, и срачунато подиже тензије да би, између осталог, ликовали због наших фрустрација. Треба свак да ради свој посао! Значи, развијати и друштвено и културолошки институционализовати рад Црногорске православне цркве. Стварати и на цивилизован начин динамизирати рад њених органа и тијела: њених савјета и одбора, и оперативних регионалних црквених и свјетовних представника на терену. Дакле, Црногорска православна црква и њени људи, Црногорци и остали добронамјерни грађани Црне Горе, и шире – вјерници, и искрени поштоваоци, и принципијелни агностици – треба да се мобилишу за Црну Гору као мултиетничку и мултикултурну државу, и за Црногорску православну цркву као културну, духовну и примарно државотворну категорију црногорску. На другој страни – у интересу истине, и што потпунијег јавног информисања – требало би штампати зборнике грађе: књиге извода, цитата, антологијских избора (а нарочите „бисере“ такве врсте преносити факсимилно) – из публикованог „духовног“ и програмског  арсенала угледника и великодостојника Српске православне цркве. Из њене филијале у Црној Гори, али свакако и из београдске централе. Да се њиховим ријечима и ставовима, значи аутентично и изворно документовано – сређено и у континуитету – покаже што то они раде, тј. како раде и зашто се залажу. И што све то они – истином називају!

Сматрам свјетски јединственим апсурдом то што су – највеће неправде, па и велике историјске несреће Црној Гори наносили управо Црногорци. Како они давно поскитани, просути по свијету, многи преварени, често и бахато примитивни, али и јалово препотентни, или за ситно купљени. Наравно, уз снажну помоћ њихове сабраће домицилне. Чак и један по много чему ауторитативни М. Ђилас, публициста, политичар и цијењени књижевник (мање познат и под можда симптоматичним псеудонимом Мило Николић), иза Другог свјетског рата словио је и као „отац црногорске нације“ – јер је тада писао о црногорској нацији, и с разлогом покушавао да изврши њена теоријска образлагања. Касније је то олако пренебрегао, изјашњавајући се „Србином из Црне Горе. Подвлачим ово из Црне Горе, ради некакве локалне разлике од Срба из Србије“, наново је научно кадио Ђилас. Да би се, с тим у вези, поново враћао својој „научној“ матрици: „Да су се Црногорци формирали у нацију бесмислено је са научне тачке гледишта. Али је чињеница да су Црногорци имали некакву посебност (подвукао Ч.Д) која се касније са владикама почетком КсВИИИ века, развила у праву државу. Доказ те некакве посебности менталитета и јесте што се у политичкој борби формира држава: све је то остало у црногорској свести као историско памћење које није ишчезло“. Иако је та (ипак) „некаква посебност“ Црногораца у њиховој исцрпљујућој војничкој и политичкој борби и по Ђиласу била створила државу Црногораца, он ће мало потом то „научно“ поистовјетити са „локалним разликама које имате у свим нацијама. Као, рецимо, у Србији, Шумадија се разликује од Мачве, а да не говоримо о Нишу, Лесковцу или источној Србији“). Ђиласов „научни апарат“ о истом даље експлицира: „Идеја о Црногорцима као посебној нацији први пут се јавила у првом свјетском рату, као покушај да се дубљим – националним разлозима оправдава одржавање династије Петровића и посебне црногорске државе. Поникла у камарили (подвукао Ч.Д), теза о Црногорцима као посебној нацији јавља се и јача касније, послије уједињења са Србијом 1918. године – израз негодовања народних, сељачких маса с новим стањем“. Ако је и од једног Ђида – много је. Исто као што је много колико му се и данас као и некад, подједнако фронтално ликује и кликује. Чак и од Црногораца са „некаквом посебности“, и „пониклих у камарили“.

Ч. Драшковић

» ФОТО ПРИЧА «

 


НовоСаопштењаМултиедијаУстројствоДокументаИсторијаЛучинданКалендарБогословљеДруги пишуЦрквена омладинаДијаспора

Copyright © 2010. Crnogorska pravoslavna crkva. Sva prava zašticena. Webmaster.
Sa blagoslovom Njegovog Blaženstva Arhiepiskopa Cetinjskog i Mitropolita Crnogorskog Mihaila.

 


Cetinjski Manastir

ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР ЗА 2017.
Јануар Фебруар Март
Април Мај Јун
Јул Август Септембар
Октобар Новембар Децембар
 

Loading
Најновије вијести  (све вијести)
Аутор: J.P.
Постављено: 11. 07. 2016.

Zločince će Bog nagraditi po zaslugama

Mitropolit Mihailo poslao je gradonačelniku Srebrenice i Reisu Islamske zajednoce BiH pismo koje će biti javno pročitano u Potočarima, na obilježavanju 21 godine od stradanja civila u Srebrenici.

Више...   

Устав ЦПЦ
Устав Црногорске православне цркве

Нови број "Лучиндана"

Лучиндан бр. 48

Нађите ЦПЦ на:


CPC on YouTube CPC on Scribd CPC on Face Book

Спољни линкови