Vaš WEB preglednik je zastario i možda neće prikazati valjano sadržaje ove stranice (ZATVORI)

Pocetna

web dizajn crna gora
 
- званични сајт -
english  †  latinica  †  контакт

- Други пишу -

« Остали текстови

Аутор: Проф. др Радован РАДОЊИЋ
Постављено: 15. 09. 2000.

FORTITER IN RE, SUAVITER IN MODO

"Одважно у чину, благо у начину!"

Ова позната максима античких мудраца најзад има сљедбеника и у Црној Гори: уткана је, без предрасуда и без остатка, у сам логос Црногорске православне цркве. Вјековни стуб црногорске духовности и државности, тако препознатљив по свом исконском етосу и тимосу, свеколику своју мисију темељи на тој филозофеми. Само том стратегијом, Црногорска православна црква је могла да се уздигне из пепела и врати својим коријенима. Само тако дјелујући, она је и једно и друго могла да учини зорно и импресивно. И учинила је. Зато, опет њеног Митрополита бирају Црногорци на свом сабору. Зато, опет њен Митрополит предводи Црногорце на путу наде. Не трансценденталне, већ реалне наде. Не наде у награду на оном свијету за сву биједу бивствовања на овом, већ наде у човјека и његово прегнуће да небо створи на земљи.

Откуд оваква снага Црногорској православној цркви? Откуд њен изразито реформаторски дискурс? Је ли такав дискурс у Црногорској православној цркви уопште могућ, ако се зна: да реформаторство у православљу није уобичајена појава; да мале земље обицно нијесу, и не могу бити, позорнице великих заокрета; да нема много примјера, нарочито у нововјековној историји, да су цркве предњачиле лаичким структурама у демократским промјенама и стварном ширењу граница људских права и слобода? Ради ли се о истинском, свјесном и трајном опредјељењу или је у питању ефемерни, случајни подухват ограничених домета?

На ова и слична питања могуће је дати различите одговоре. Фениксовски феномен Црногорске православне цркве, на примјер, може да се објашњава и као цин божанског провиђења: јер, ако икоме у Црној Гори припада право да персонификује ту обичним смртницима недоступну мисију, онда су то часни, смјерни и скрупулозни прваци Црногорске православне цркве. Тај феномен може да се тумачи и чињеницом да ту Цркву предводе људи које, према Талмуду, Бог највише воли, а то су "они који нијесу раздражљиви, они који воле слободу и они којима је душа без икакве злобе". Реформаторство Црногорске православне цркве може, пак, да се тумачи као наставак њене традиције: јер, знано је да су управо њени велики предводници својим сљедбеницима оставили у аманет знамените поруке, да "нема посла у плаха главара" и да "прегаоцу Бог даје махове". Не би звучало нелогично, и не би се погријешило, ако би се казало и ово: У основи свега што карактерише позицију и улогу Црногорске православне цркве, налази се свјесно приклањање свјетском тренду неореформације - процесу коме, од средине шездесетих година овог вијека, инклинирају све вјерске организације, заинтересоване да одрже корак са свијетом постиндустријске ере. Цини се, ипак, да је најближе стварности сљедећи одговор: То што Црногорска православна црква данас јесте, и циме зраци, производ је чињенице да се она прије, снажније и увјерљивије од других домицилних чинилаца, и мишљу и дјелом укоријенила у суштинске потребе савременог црногорског друштва. Њено реформаторство је израз и одраз те њене аутентичности, доказ да она ради оно што јој налажу вријеме и витални интереси њених сљедбеника и поштовалаца. Она не мијења и не кривотвори Јеванђеље, већ ово разумијева и тумачи саобразно критеријумима и принципима цивилизације с почетка трећег миленијума. Она није обновљена да би понудила још један митски и мистични алиби за људска зла и злодјела, већ да би људима отворила очи и извела их на пут искупљења у стварном животу.

Више момената иде у прилог овом становишту.

У првом реду, обновљена Црногорска православна црква се не само доима, већ и фактички исказује као први и за сада једини релевантни чинилац у Црној Гори, који је из реално сагледане историјске прошлости извукао одговарајуће поуке за садашњост и будућност - сопствену и своје државе. Она је, за разлику од официјелних лаичких мислилаца и идеолога, сасвим разумјела суштину и посљедице фаталног обрта у црногорској историји, почетком XVIII вијека. Схватила је куда води и у што се законито претвара жртвовање стратегије прагматске еквидистанце према окружењу зарад "блискости" са географски и свакако друго далеким "једнородним савезником". И храбро је повукла једини одговарајући потез: фантазмагоричним и фарсичним "православним трансферзалама" и "свесловенским вертикалама", супротставила је свој непатворени свељудски екуменизам. Управо онако, како и прилици једном истинском духовном стожеру у мултинационалној и мултиконфесионалној држави. И као одговара и словенству и православљу.

Затим, Црногорска православна црква је, за разлику од збуњене и збуњујуће реторике и политике црногорских свјетовних власти демонстрирала јасан и консеквентан, разуман и разложан приступ акутним проблемима и контраверзама у српско - црногорским односима. Она се није заваравала илузијом да це другој страни доскочити марифетлуцима и на простору њене апсолутне и агресивне доминације изборити за себе право на "пола у свему". И није избјегавала, из "тактичких" или ко зна којих других разлога, да својим сљедбеницима и свијету каже да је била и да има право да буде аутокефална. Зато се и није задржала на слијепом колосијеку бескрајног ишчекивања да јој други отвори пролаз у свијет и живот, већ се сама латила тога посла.

Даље, духовним отпором хегемонији и залагањем да се људима врати одузето им право да сами одлучују о битним питањима свог живота, Црногорска православна црква је постала моралном силом, чији утицај на друштвене процесе у Црној Гори више није могуће апстраховати. Њено материјално сиромаштво, због насилно јој одузетих добара, чини је у том погледу још супериорнијом. Штовише, тек из тог угла може да се сагледа, и схвати, зашто имаоци криво стечене имовине и привилегија упорно понављају да "није вријеме" за било какве суштинске промјене датог, да би сваки озбиљан покушај у том погледу био ризик "са несагледивим посљедицама". Сада је и мање упућенима јасно: стратегија цекања сувисла је утолико што показује да с њеним творцима и актерима Црна Гора нема куд и не може напријед.

Најзад, Црногорска православна црква се фактом свог постојања исказује, с једне стране, као први прави резултат демократских промјена у Црној Гори и, с друге стране, као за сада најснажнији и најдјелотворнији генератор демократизације саме. Тек с Црногорском православном црквом, и тек захваљујући њој, вјерујући православци у Црној Гори стекли су могућност да искушају своје природно право да бирају организацију у оквиру које це вршити вјерске обреде и демонстрирају грађанску куражност да у том избору истрају. Вриједност тог "експеримента" утолико је већа, што су љубав према аутентично својем, национални идентитет, етички интегритет и жеља за слободом да се искаже право на избор, однијели превагу над анатемама и опструкцијама, застрашивањима и забранама, пријетњама и оружаним нападима од стране "правовјерних" и њима наклоњених "чувара поретка".

У тим чињеницама, прије и много више него у било чему другом, треба тражити и узроке и објашњења:

а) снажног, незаустављивог повећања броја вјерујућих у Црној Гори, који приступају Црногорској православној цркви;

б) окупљања око Црногорске православне цркве не само вјерујућих Црногораца, него и многих припадника других нација и вјероисповијести;

ц) угледа који Црногорска православна црква ужива у широким круговима оних који нијесу вјерници у религијском смислу, али јесу демократе и вјерују у моћ човјека да, изван домашаја силе и репресије, уредују себи миран и пристојан живот;

д) израстања Црногорске православне цркве у стожер отпора асимилаторским насртајима на национални и државни идентитет и интегритет Црне Горе, односно симбол борбе за њену слободу, самосталност и сувереност.

Из реченога се снажно и неумољиво намече закључак: за све који се окупљају око Црногорске православне цркве, право да се буде свој на своме представља први, највиши и најважнији еманат и постулат Божје и људске правде.

Треба ли, стога, да чуди што у Црногорској православној цркви, која их томе учи и к томе води, сви они виде своју цркву? Треба ли, стога, да чуди што они пут Црногорске православне цркве сматрају својим путем? Треба ли, стога, да чуди што сви они тај пут виде као пут истинске наде? Треба ли, стога, да чуди што Црногорску православну цркву и лаици сматрају светом?

Не, ништа од тога не треба да чуди. Чудо би било да је другачије.

 


НовоСаопштењаМултиедијаУстројствоДокументаИсторијаЛучинданКалендарБогословљеДруги пишуЦрквена омладинаДијаспора

Copyright © 2010. Crnogorska pravoslavna crkva. Sva prava zašticena. Webmaster.
Sa blagoslovom Njegovog Blaženstva Arhiepiskopa Cetinjskog i Mitropolita Crnogorskog Mihaila.

 


Cetinjski Manastir

ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР ЗА 2017.
Јануар Фебруар Март
Април Мај Јун
Јул Август Септембар
Октобар Новембар Децембар
 

Loading
Најновије вијести  (све вијести)
Аутор: J.P.
Постављено: 11. 07. 2016.

Zločince će Bog nagraditi po zaslugama

Mitropolit Mihailo poslao je gradonačelniku Srebrenice i Reisu Islamske zajednoce BiH pismo koje će biti javno pročitano u Potočarima, na obilježavanju 21 godine od stradanja civila u Srebrenici.

Више...   

Устав ЦПЦ
Устав Црногорске православне цркве

Нови број "Лучиндана"

Лучиндан бр. 48

Нађите ЦПЦ на:


CPC on YouTube CPC on Scribd CPC on Face Book

Спољни линкови