Црногорска Православна Црква - Историја | КРАТКИ ОСВРТ НА ИСТОРИЈАТ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (Чињенице и докази које треба знати) Vaš WEB preglednik je zastario i možda neće prikazati valjano sadržaje ove stranice (ZATVORI)

Pocetna

web dizajn crna gora
 
- званични сајт -
english  †  latinica  †  контакт

- Историја -

Категорије:
Црква      Језик      Националност      Све

Филтрирано по категорији: Све


« Остали текстови

КРАТКИ ОСВРТ НА ИСТОРИЈАТ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(Чињенице и докази које треба знати)

Osnovni grb Crnogorske Pravoslavne CrkveВеома значајан стуб у изграђивању црногорског народа и нације, учвршћивању и афирмисању Црне Горе као слободне и независне државе, представљала је стољећима аутокефална Црногорска православна црква, њена снага ауторитета и утицај на друштвене токове и процесе.

Рувима II Његуша (1593-1637), као и све касније црногорске митрополите, на чело Црногорске православне цркве није постављао пећки патријарх, нити му је прерогативе политичке и клерикалне власти додјељивао Султан царском исправом, или, пак, неки други орган било које стране државе или силе. Напротив, Општецрногорски збор је изабрао, својом слободном и врховном вољом Рувима II Његуша за владику црногорског. У начину избора и вршења својих дужности, као и одговорности, огледао се легитимитет митрополитске и политичке власти Рувима II Његуша и свих доцнијих митрополита у вријеме постојања Црне Горе као теократске државе. Избор црногорских владика изјашњавањем Црногораца, окупљених под отвореним небом испред Цетињског манастира, постаће традиција и обичајно право, од којега неће бити одступања. Црногорски народ постаће изворни носилац суверенитета и вјековима ће слободно одлучивати о избору својих политичких корифеја и духовних пастира.

Црногорски поп - некадУ доба владике Петра II Петровића Његоша, руски дворски савјетник др Александар фон Ројц, професор Правног факултета у Дорпату, боравио је у Црној Гори. Записао је на једном мјесту: "Црногорска црква је самостална. Не стоји под влашћу ни патријарха ни неких других црквених поглавара, него је архипастир поглавар манастира и мирских свјештеника. Што се он посвећује изван своје земље, то зависи од околности и схватања старог црквеног правила, а то никако не значи да је он некоме подложан".[1]

Султан Мустафа III је 11. IX 1766. године бератом укинуо Пећку патријаршију. Пошто је цариградски патријарх Самуило I Ханцерис (1764-1780) исплатио дугове Пећке патријаршије, врховна власт Турске Царевине субординирала је њену, већ бившу, територију Цариградској (фанариотској) патријаршији. Тада је потоњи патријарх Пећке патријаршије Калиник II цариградском патријарху Самуилу I Ханцерису поднио оставку. Нестало је тада Пећке патријаршије. "Митрополити Црне Горе нијесу признавали над собом власт ни Порте ни Фанара. Отвореним отпором и против Султана и против Цариградске патријаршије, они су беспримјерном енергијом и ријетком смјелошћу продужили и даље изводили велико дјело ослобођења свога народа. Давајући у непрекидним борбама с успјехом отпоре и против Турске Царевине и својих других непријатеља и сматрајући себе неограниченим господарима своје уже домовине, Митрополити Црногорски засновали су у Црној Гори своју независну теократску владавину".[2]

Црногорска митрополија била је изван канонског и организационог устројства и домашаја Цариградске патријаршије. Црногорска православна црква одликовала се екстериторијалношћу у односу на Цариградску патријаршију, која је била експозитура интереса Турске Царевине. "Цариградска патријаршија није претендовала над Црногорском црквом, држећи се каноничког правила да црквене границе једне независне државе немају улазити у границе друге независне државе".[3]

Sv. Petar CetinjskiДр Никодим Милаш (1845-1915), канониста и црквени великодостојник, у својој познатој књизи "Православно црквено право", поред осталог пише: "Поред тих опћих извора, постоје још посебни извори за поједине цркве. Ови извори условљени су положајем цркве у државама, и тичу се одношаја цркве к држави и спољашње администрације црквене. Закони, који опредјељују одношај цркве к држави и одређују спољашњу администрацију црквену, имају у дотичним државама значај обавезности, како за цркву, тако и за државу, јер су издани или заједничком црквеном и државном влашћу, или их је издала једна од тих власти, а друга примила и потврдила. по каталогу Цариградске патријаршије, изданом у априлу 1855. године, постојале су сљедеће помјесне цркве са својом самосталном управом или самоуправне цркве (аутокефалне): 1. Цариградска, 2. Александријска, 3. Антиохијска, 4. Јерусалимска, 5. Кипарска, 6. Руска, 7. Карловачка, 8. Синајска, 9. Црногорска и 10. Црква у Краљевини Грчкој. К овима имају се додати од новијега доба: 11. Сибињска, 12. Бугарска, 13. Черновицко-далматинска, 14. Црква у Краљевини Србији и 15. Црква у Краљевини Румунији".[4]

"При државној самосталности Црне Горе, и црква у њој, којој је поглавица у исто вријеме био и господар земље, сматрала се самосталном у своме устројству и унутрашњој управи, као што је самостална и данас. Самосталност Цетињске митрополије признала је и Цариградска патријаршија".[5]

Говорећи о "постављању првих епископа данашњих самосталних помјесних цркава" др Никодим Милаш, између осталог констатује да "Цетињског митрополита именује кнез црногорски".[6]

Др Радослав Грујић децидирано наводи да је Црногорска православна црква имала пуну аутокефалност. То он сасвим јасно апострофира и сљедећим текстом: "Послије укидања Пећке патријаршије Сава Петровић је прогласио себе самосталним митрополитом. Ову самосталност признао је доцније Свети Синод Руске православне цркве, а затим и Цариградска патријаршија".[7]

Др Радослав Грујић је експлицитан када потенцира: "Пошто је 1766. године Пећка патријаршија поново укинута, Црногорска митрополија није била подвлашћена Цариградској патријаршији ... већ се ослонила на Руску цркву која јој је признала аутокефалност".[8]

Цариградска патријаршија је и изричито, официјелно, са становишта канона, признала аутокефалност Црногорске православне цркве. Главни аргумент за то представља званични Каталог аутокефалних православних цркава "Синтагма", која је, по одобрењу Цариградске патријаршије, објављена у Атини 1855. године. У атинској "Синтагми" под редним бројем 9 наводи се Црногорска православна црква као аутокефална. [9]

"За вријеме владичанства Петра I Петровића Његоша, Свети Синод Руски признао је Православну цркву у Црној Гори потпуно независном каква је и до данашњих дана остала".[10]

Petar II Petrović NjegošОпштецрногорски збор је, са својег официјелног вијећања, 13. и 1804. године, штитећи Петра Првог и Црну Гору, упутио протестно писмо руском Цару Александру I. У том обраћању представници црногорског народа су изричити: "Наш митрополит никада није био под заповијести руског Синода, него само под покровитељством Вашег императорског Величанства, а и то под моралним, и то тако да до сад нијесмо били ни од кога брањени: мјесто силне одбране почињемо трпјети силно гоњење. Свети Синод нема никаквог права над архијерејима, који нијесу подвласни, изван предјела руских граница, ђе је њихова власт, и по овоме с нашим архипастиром нема никаква посла".[11]

У писму "Правитељства суда црногорског и брдског" руском официру Марку Ивелићу, са Цетиња 3. јула 1804. године, каже се, између осталог, и ово: "Наш господин Митрополит остао је сам за себе у овдашњој цркви, независан ни од какве власти".[12]

У независној и међународно признатој Црној Гори, живјела је Црногорска православна црква на основу властитих легислативних аката, уредби, општих правила православног црквеног права и старих обичаја. У том погледу од фундаменталне важности је поменути: Устав Светог Синода у Књажевини Црној Гори (1903.); Устав православних консисторија у Књажевини Црној Гори (1904.); Закон о парохијском свјештенству (1909.). Статус Црногорске православне цркве регулисан је и: "Уставом за Књажевину Црну Гору" донешеном на Никољдан 1905. године.

"Године 1888. Митрополит Митрофан био је изаслан од Књаза Господара као представник Црногорске цркве у Русију, у Кијев, да присуствује великом слављу руском - слављу деветстогодишњице примања Хришћанства, и том приликом је, на дан 15. јула, служио службу Божју заједно са кијевским митрополитом Платоном и београдским Михаилом".[13]

У члану 1. "Устава Светога Синода у Књажевини Црној Гори" из 1903. године се каже: "Автокефална православна Митрополија у Књажевини Црној Гори, као члан једине, свете, католичанске и апостолске цркве, којој је пастироначелник и глава Господ и Бог наш Исус Христос, чува и одржава јединство у догматима и у каноничким установама са свима другима православним, автокефалним црквама, и ово ће јединство она чувати и одржавати до вијека". О аутокефалности Црногорске православне цркве говоре и чланови 2. и 15. поменутога Устава.[14]

Члан 40. УставаУ "Уставу за Књажевину Црну Гору" 1905. године било је нормирано у члану 40. сљедеће: "Државна вјера је у Црној Гори источно православна. Црногорска је црква аутокефална. Она не зависи ни од које стране Цркве, али одржава јединство у догмама с источно православном Васељенском црквом. Све остале признате вјероисповијести слободне су у Црној Гори".[15]

На основу споразума између Владе Краљевине СХС и Цариградске патријаршије од 18. марта 1920. године "Свети Архијерејски Синод Васељенске патријаршије донио је одлуку од 19. марта 1920. године, број 2056., којом даје благослов на присаједињење Уједињеној Српској православној цркви епархија у Јужној Србији, Босни и Херцеговини"[16]. Влада Краљевине СХС исплатила је Цариградској патријаршији за тај пристанак милион и пет стотина хиљада златних франака. Том одлуком Цариградска патријаршија ослобађа од своје власти и присаједињује Уједињеној Православној српској цркви епархије које су до тада биле под њеном управом "и признаје проглашено уједињење аутокефалних Цркава Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију далматинских епархија"[17]. "Тако аутокефалне цркве - Црква Краљевине Србије, Карловачка и Црногорска и неки дјелови цркве Буковинско-далматинске сјединили су се 1920. године"[18]. "Синод је признао проглашење уједињених аутокефалних цркава: Српске, Црногорске и Карловачке".[19]

Проглашење успостављене Српске патријаршије извршено је у Сремским Карловцима 12. (25.) септембра 1920. године, у присуству регента Александра, представника Владе и скупштине Краљевине СХС и многих клирика. Убрзо потом, састао се Архијерејски Сабор Српске патријаршије 15. (28.) септембра 1920. године, који је донио одлуку да се архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије Павловић прогласи ипсо јуре првим патријархом Српске патријаршије. У тој одлуци наводе се разлози за такав потез и, поред осталог, каже се: "Слично томе поступало се и код оснивања националних аутокефалних области у свима православним државама. Тако су уздигнуте катедре на ступањ аутокефалне архиепископије у престоним градовима Атини за цркву у Краљевини Грчкој, у Београду за цркву у Краљевини Србији, на Цетињу за цркву у Црној Гори, у Букурешту за Румунију, у Софији за Бугарску, а у Русији дигнут је архијерејски престо друге престонице у Москви на ступањ патријаршије".[20]

Цариградска патријаршија је, за вријеме Мелентија IV, издала 19. фебруара 1922. године томос којим се изузимају испод њезине дотадашње канонске управе епархије које су послије балканских ратова и Првог свјетског рата територијално и политички припале Краљевству СХС и којим се признаје уједињење православних цркава са Православном црквом Краљевине Србије. Поред осталога, у том документу се наводи да се "признаје проглашено јединство аутокефалних цркава: Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију далматинских епархија"[21]. У Канонском писму Васељенског патријарха Мелентија IV и Светога Синода васељенске патријаршије од 24. фебруара 1922. године (број протокола 1036.) којим се признаје уздизање Српске православне цркве Краљевства СХС на степен Патријаршије каже се и ово: "Посавјетовавши се о том питању по дужности са нашим Светим Синодом похвалисмо жељу цркве и државе и признали смо корист, коју православље може имати од таквог уздигнућа, а начин поступања нашли смо да је у сагласности више са црквеном економијом (опортуншћу), него ли са прецизношћу канонског реда".[22]

Sv. Petar CetinjskiПрије неколико године обновљена је аутокефална Црногорска православна црква. На Лучиндан 31. октобра 1993. године на Црногорском сабору под отвореним небом, на Цетињу, испред дворца краља Николе I Петровића Његоша, у духу традиције, Црногорци су изабрали за својега црквеног поглавара Господина Антонија Абрамовића, тадашњег клирика Руске православне цркве у Канади (Торонто). Након смрти блаженопочившег Антонија Абрамовића, Црногорци су изабрали акламацијом на Бадњи дан, 6. јануара 1997. године за својега новог црквеног старјешину Господина Мираша Дедеића, тадашњег свјештеника Грчке православне цркве са службом у Риму. Господин Мираш (Михаило) Дедеић је 15. марта 1998. године, у саборном храму Свете Параскеве у Софији, канонски рукоположен за епископа Црногорске православне цркве. Хиротонију је извршио, сада већ блаженопочивши, патријарх Бугарске православне цркве Његова Светост Господин Пимен. Поред њега у рукополагању Михаила Дедеића за епископа обновљене Црногорске православне цркве присуствовали су: Инокентије, митрополит софијски, Генадиј, митрополит доростолски и још пет епископа и четири свјештеника. Та хиротонија имала је подршку и благослов Украјинске православне цркве. Патријарх Пимен је тада, уз остало, рекао: "Нашем Светом Синоду била је велика част да рукоположимо архимандрита Михаила за епископа Црногорско-приморског и ја му желим да у служби Хришћанства носи са собом праву снагу Христове слободе"[23]. О разлозима који су опредијелили Бугарску православну цркву да рукоположи Михаила Дедеића за епископа Црногорске православне цркве говорио је и Анатолиј Балачев, главни секретар и портпарол Светог Синода Бугарске православне цркве.[24]


П.С.: Овај текст је у форми званичног документа упућен Бугарској православној цркви.

ФУСНОТЕ:

[1] Др Драгоје Живковић, "Историја црногорског народа", Том II, Цетиње, 1992, стр. 541.

[2] Др Гаврило Дожић (1881-1950), великодостојник Црногорске православне цркве у вријеме њеног постојања и каснији патријарх Српске патријаршије је ово записао 1935. године у Предговору књиге "Посланице Светога Петра митрополита цетињског". Тај Предговор објављен је и у књизи Митра М. Џаковића, "Животно дјело патријарха српског Гаврила", Париз, 1983. године.

[3] Ж. М. Маринковић и Ј. Игумановић, "Историја опште хришћанске и Српске православне цркве", Београд, 1934., стр. 131. Штампано по одобрењу Светог архијерејског Синода Српске православне цркве и по препоруци главног Просвјетног савјета. Ова књига је била уџбеник за ученике Богословије.

[4] Др Никодим Милаш, "Православно црквено право", Бар, 1998., стр. 132.

[5] Др Никодим Милаш, оп. цит. стр. 297-298.

[6] Др Никодим Милаш, оп. цит. стр. 320. У вријеме теократске Црне Горе митрополита је на Општецрногорском збору бирао народ, а када је Црна Гора постала секуларна држава у доба књаза Данила Петровића (1852-1860) и у ери владавине књаза/краља Николе Петровића (1860-1918) митрополите Црногорске православне цркве постављао је Књаз Господар, као врховни орган централне државне власти.

[7] Др Радослав Грујић, "Православна Српска црква", Београд, 1920., стр. 140.

[8] Др Радослав Грујић, "Црногорска митрополија", објављено у књизи "Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка", проф. Станоја Станојевића, Загреб, 1929., стр. 923.

[9] Г. А. Рали и М. Потли, "Синтагма", т. В, Атина, 1855, стр. 529. На атинску "Синтагму" се позива и др Никодим Милаш у наведеној књизи (стр. 132.).

[10] Јевросије Поповић и др Мојсије Стојков, "Опћа црквена историја са црквено-статистичким додатком", књига II, Сремски Карловци, 1912., стр. 642.

[11] Писмо руском Цару Александру I потписано је од стране гувернадура Вука Радоњића и осталих црногорских главара. Оно је интегрално објављено и у овим књигама: Милорад Медаковић, "Повјесница Црне Горе од најстаријег времена до 1830.", Земун, 1850., стр. 151-155; Јан Вацлик, "Суверенитет Црне Горе и савремено међународно право у Европи", ЦИД, Подгорица, 1996., стр. 144-150.

[12] Писмо "Правитељства суда црногорског и брдског" руском официру Марку Ивелићу потписано је од стране: гувернадура Вука Радоњића, свих сердара, војвода, кнезова, барјактара, високих црквених личности. На том писму утиснут је печат на којему је писало: "Печат општи црногорски". У цјелини то писмо је објављено: "Записи", књига XXII, св. 5, Цетиње, 1939.; Димитрије Милаковић, "Историја Црне Горе", Панчево, 1860., стр. 180-185.; Јан Вацлик, наведено дјело, стр. 144-150.

[13] "Педесет година на престолу Црне Горе 1860-1910", Цетиње, 1910., стр. 100.

[14] "Устав Светога Синода у Књажевини Црној Гори", Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1904.

[15] "Устав за Књажевину Црну Гору" од 1905. године, II издање, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1907., стр. 12.

[16] Та одлука објављена је у цјелини у београдском "Гласнику", службеном листу Српске православне патријаршије, бр. 7., год. I, од 1.(14.) октобра 1920. године, стр. 99-100.

[17] "Гласник", бр. 7, Београд, 1.(14.) октобар 1920., стр. 100. Видјети и : Др Душан К. Петровић, "Уједињење Српске цркве и обнова патријаршије", Београд, 1969., Издање Светог архијерејског Синода Српске православне цркве.

[18] Сергије Троицки, "Суштина и фактори аутокефалије", Београд, 1933.

[19] Др Бранко Петрановић, "Краљевина Југославија 1918-1941", Нолит, Београд, 1990.

[20] "Гласник", Службени лист Српске православне патријаршије, бр. 7., год. I, Београд, 1. (14.) октобар 1920., стр. 102.

[21] Овај Томос Васељенског патријарха Мелентија IV и Светог Синода Васељенске патријаршије у Цариграду од 19. фебруара 1922. године (број протокола 1148.) недвосмислено доказује да је Црногорска православна црква имала канонску аутокефалност.

[22] Све ово указује да је поступак стварања Српске патријаршије био праћен бројним нерегуларностима са становишта канона. У том послу велики уплив играо је и новац.

[23] "Лучиндан", глас Црногорске православне цркве, бр. 1., Цетиње, 1998., стр. 6.

[24] "Лучиндан", глас Црногорске православне цркве, бр. 1., Цетиње, 1998., стр. 6-10.

 

 

* * *

Текстови на страним језицима

MONTENEGRINISCH ORTHODOXE KIRCHE - Die Geschichte (DE)

Iglesia Ortodoxa de Montenegro (ES)
Metropolita Mihailo (ES)

Chiesa ortodossa montenegrina (IT)

HISTOIRE DE L´ÉGLISE DE MONTÉNÉGRO (FR)

Igreja Ortodoxa Montenegrina (PT)

 

 


НовоСаопштењаМултиедијаУстројствоДокументаИсторијаЛучинданКалендарБогословљеДруги пишуЦрквена омладинаДијаспора

Copyright © 2010. Crnogorska pravoslavna crkva. Sva prava zašticena. Webmaster.
Sa blagoslovom Njegovog Blaženstva Arhiepiskopa Cetinjskog i Mitropolita Crnogorskog Mihaila.

 


Cetinjski Manastir

ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР ЗА 2017.
Јануар Фебруар Март
Април Мај Јун
Јул Август Септембар
Октобар Новембар Децембар
 

Loading
Најновије вијести  (све вијести)
Аутор: J.P.
Постављено: 11. 07. 2016.

Zločince će Bog nagraditi po zaslugama

Mitropolit Mihailo poslao je gradonačelniku Srebrenice i Reisu Islamske zajednoce BiH pismo koje će biti javno pročitano u Potočarima, na obilježavanju 21 godine od stradanja civila u Srebrenici.

Више...   

Устав ЦПЦ
Устав Црногорске православне цркве

Нови број "Лучиндана"

Лучиндан бр. 48

Нађите ЦПЦ на:


CPC on YouTube CPC on Scribd CPC on Face Book

Спољни линкови