Као Епископ Епархије Никшићко Острошке, за коју сам рукоположен у епископски чин 31/18. октобра 2008. године, како је наведено у акту о рукоположењу који се чува у архивима наше Црногорске православне цркве, као и у нашим епархијским архивима, сматрам потребним разјаснити одређене чињенице које и даље нарушавају мир Цркве, а као посљедица поступака мог бившег епископског викара, монаха Бориса – у цивиству познатог као Бојан Бојовић – који је екскомунициран и лишен свих својих светих чинова и овлашћења једногласном одлуком Светог Синода због његове духовне неспособности да обавља повјерене пастирске и административне задатке. Међу његовим пријеступима, по тежини, издвајам: чињење раскола, поред многих других не мањих прекршаја, као и његову упорну и нелојалну праксу узурпирања титуле Епископа Никшићко Острошке како би потписивао документе без мог пристанка, што представља озбиљно кршење црквених канона.

Године 2023, тадашњи епископски викар Борис (касније разријешен дужности) издао је документ којим је једног римокатоличког свештеника, до тада познатог као Доменико Канторе, именовао за архимандрита. Том приликом је узурпирао титулу Епископа Никшић Острога и обманом изиграо повјерење Архиепископа Симеона, убиједивши га да потпише наведено именовање, иако је знао да као епископски викар није имао никаква овлашћења за такав чин. Из свега наведеног произилази да је наведена документација лишена сваке законитости и ваљаности, било правне, канонске или духовне, будући да је издавач документа узурпирао Титулу и Права која му не припадају. Стога је сваки проистекли акт на основу тог документа ништаван и у потпуности незаконит.

Неколико седмица након поменутог догађаја, тадашњи римокатолички свештеник Доменико Канторе пристао је да буде рукоположен за епископа у оквиру раскола који је изазвао разријешени епископски викар Борис, а иза леђа Митрополита Михаила и Светог Синода Црногорске православне цркве. Ова акција довела је до њихове екскомуникације и лишења Светих Чинова од стране њихових матичних Цркава. Важно је напоменути да Свети Синод Црногорске православне цркве никада није дао сагласност за ову хиротонију, што значи да господин Цанторе (познат и као Киријакос) никада није био, нити ће бити признат као легитимни свештеник у оквиру наше јурисдикције. По нашем мишљењу, господин Цанторе је био само фигура коју је прихватила парацрквена група под вођством расколничког монаха Бориса, искључиво с циљем да се пронађе саучесник за покушај нарушавања јединства Црногорске цркве.

Више од годину дана након горе описаних догађаја, 29. октобра 2024. године, господин Доменико Канторе обратио се Митрополиту Михаилу и мени, као легитимном Епископу Никшићко-Острошком, предајући писмо власторучно потписано, у којем изражава покајање за своје претходне поступке и тражи пријем у Црногорску православну цркву. Такође је затражио преиспитивање његовог случаја ради поновног рукоположења за епископа, признајући нерегуларно поријекло свог неважећег епископата.

Као Ординарни Епископ Никшићко-Острошки, и након што сам прегледао случај, 

ОДЛУЧУЈЕМ:

1.         Проглашавам пред Народом Божијим и пред било којом црквеном или цивилном влашћу да господин Доменико Канторе никада није био члан клера Црногорске православне цркве, јер је документ којим се прихвата и уздиже у чин архимандрита издат од стране Епархије Никшићко-Острошке без мог знања као њеног легитимног Епископа. Сходно томе, његово примање у Црногорску православну цркву никада се није догодило, јер је извршено путем документа који је од самог почетка ништаван и неважећи.

2.         Одбија се Писмо Покајања господина Доменика Кантореа у свим његовим аспектима, јер не изражава искрено покајање, већ у истом писму показује упорну тврдоглавост у задржавању (подмукло) епископског чина који није само нелегитиман, већ је суштински неважећи и непостојећи. Наиме, тражи, према својим сопственим ријечима, “санацију” са апсурдним захтјевом да се исправи нешто што никада није постојало, јер је у његовом случају ријеч о апсолутно ништавој и неважећој епископској хиротонији, коју је обавио разријешени Епископ, без канонског и литургијског овлашћења за тај чин. Поред тога, хиротонија је обављена без одговарајућег Апостолског мандата нашег Првопастира – Митрополита Михаила – у заједници са Светим Синодом. Издавање таквог документа представља правно-црквени акт неопходан за утврђивање црквеног поретка који треба да служи као темељ за сваку хиротонију унутар локалне Цркве. Из свих наведених разлога, писмо господина Доменика Кантореа је неприхватљиво и са становишта савјесног разлучивања и са становишта црквеног права.

3.         Проглашавам да господин Доменико Канторе тренутно не треба бити признат ни као католички свештеник ни од стране Црногорске православне цркве, јер је, према наводима Бискупије Цастелланета, господин Цанторе редуциран у лаичко стање Декретом (Прот. Н. 333/2021) издатим од стране Дикастерија за наук вјере 4. маја 2024. године. Овим актом Свети Отац Фрањо одредио је његово разрјешење из свештеничког стања и екскомуникацију еx оффицио ет про боно Еццлесиае.  С обзиром на блиске екуменске везе са Светом Столицом у Риму и црквени значај ове одлуке, у очима Црногорске православне цркве господин Доменико Канторе је обичан екскомуницирани католички лаик. Стога, свако разматрање његових Светих Чинова треба бити препуштено његовим природним црквеним властима, тј. Католичкој цркви.

4.         Црногорска православна црква, а посебно Епархија Никшићко Острошка, није имала – нити има – било какав канонски однос са господином Цантореом, којег жалимо што омета мир Светих Цркава Божјих са обије стране Јадранског мора. Овом напоменом сматрамо случај господина Доменика Кантореа затвореним.

У Градској области Буенос Аиресу, заштићеној од Бога у 14. дану мјесеца новембра, године Господње 2024. И у вјечну успомену на ово, потписано власторучно, а овдје је стављен печат наше Цркве.

ОДГОВОР  НА ЈАВНО ПИСМО ЕПИСКОПА ГОРАЗДА У АРГЕНТИНИ

Заузимам став у односу на јавно писмо епископа Горазда из Аргентине.

С обзиром на то да је ово писмо упућено свим лицима, укључујући и свештенство Црногорске православне цркве, такође ћу јавно изнијети своје мишљење о неким дијеловима.

1.Питање монаха Бориса

Монах Борис, што је правилна титула бившег епископа у Црногорској православној цркви, на дан своје епископске хиротоније у цркви на Цетињу представљен је пред епископима, свештенством и великим бројем вјерника као епископ Никшићко Острошки од стране митрополита Михаила.

Пошто ми никада није било познато ништа супротно, користио сам ту титулу и у свом обраћању. Као епископ Никшићко Острошки, Борис је темељно рестаурирао руинирану зграду у Никшићу (Љетњиковац краља Николе прим. прев.) и створио достојну епископску резиденцију с капелом. Није ми познато да је монах Борис тај епископски дом у Никшићу изградио за епископа Горазда. Стога ми је и назив “мој викар”, који је епископ Горазд користио за монаха Бориса, стран.

На сједници Синода, због старосне доби митрополита Михаила, предложио сам да се тадашњи епископ Никшића и Острога именује за викара Митрополита како би се олакшале његове дужности, и он је као такав потврђен. Ако је митрополит Михаило заиста именовао епископа Горазда за епископа Никшића и Острога, то ми није познато и десило се без одлуке Синода и мог знања. Исто тако, не знам да је бивши епископ Борис именован за викара епископа Горазда. Могуће је да сам, након епископске хиротоније епископа Горазда, потписао декрет са називом „Епископ Никшићко Острошки“. Међутим, с обзиром на то да сам имао повјерење у митрополита Михаила и да је декрет био написан на мени неразумљивом црногорском језику, потребно је имати повјерења, да сам поступао у доброј вјери.

Како би епископ Горазд могао обављати дужности епископа Острога и Никшића, с обзиром на то да је, за разлику од мене као архиепископа Котора и Приморја, његова одсутност из Црне Горе онемогућавала вршење обавеза? За разлику од њега, обновио сам Котор и Приморје без помоћи Цркве и трудим се да присуством у Црној Гори оправдам своју службу. Посјећујем епархије Котора, кад год ми вријеме дозвољава, како бих предсједницима црквених општина и вјерницима пружио осјећај заједништва. Никада нисам био обавијештен о викарној улози бившег епископа Бориса за епископа Горазда.

Епископ Горазд је, на моју иницијативу, током једне, по мени теолошки упитне, сједнице Синода преименован из епископа “Аргентине” у епископа “у Аргентини”, јер би због недостатка свештенства назив “епископ Аргентине” био би фарса.

2.Разјашњење екскомуникације

Исправљам. Бивши епископ Острога и Никшића, сада монах Борис, екскомунициран је након свог незаконитог одвајања од Црногорске православне цркве, а не због неканонских хиротонија које је касније вршио.

3.Господин Киријакос

Колико је мени познато, господин Киријакос је био дио једне православне цркве и, на захтјев садашњег монаха Бориса, уз моју сагласност као поглавара црквеног Министарства вањских послова, уздигнут је у чин архимандрита. Да ли је код монаха Борис тада постојала скривена намјера да након одвајања од наше цркве хиротонише господина Киријакоса у епископа, није ми познато. У то вријеме сам имао повјерење у монаха Бориса и нисам видио разлог за одбијање његовог захтјева. Према мојим сазнањима, господин Киријакос је упознао тадашњег епископа Никшића и Острога преко господина Ломпарда из Рима. Изван је мог сазна ња да ли ова ситуацијха одговарас истини.

4.Екуменски односи

Екуменски односи о којима је овђе ријеч заснивају се искључиво на приватној аудијенцији митрополита Михаила код папе Фрања, коју је епископ Горазд организовао преко својих личних канала. Убијеђен сам да ће, смрћу папе Фрања, тај контакт, који је искључиво заснован на личном познанству епископа Горазда с папом, престати.

Од те посјете не можемо извући никакав закључак о екуменском покрету с Римокатоличком црквом у Црној Гори, јер локалне римокатоличке цркве одбацују везу с Црногорском православном црквом. За Римокатоличку цркву широм свијета ми смо регистрована вјерска група са статусом цркве. Ако би се једног дана рукоположење римокатоличког лаика у чин ипођакона, које је извршио митрополит Михаило, сматрало чином екуменизма, такво мишљење ми је неприхватљиво.

5.Постављење у иностранству

За постављења у иностранству сигурно ми није потребна дозвола епископа Горазда, јер је за мене монах Борис увијек био епископ Никшићко Острошки. Као поглавар црквеног Министарства вањских послова, не требам дозволу епископа из Аргентине. С обзиром на то да је митрополит Михаило приликом именовања епископа Горазда дјеловао самоиницијативно, назив “епископ Никшићко Острошки” за њега (Горазда прим. прев.) није идентичан.

Потписано од † Симеона Архиепископа Которског и Приморског Пријевод, протођакон, Сретен ВУЈОВИЋ