Дедеићи су старином са Чева. Иселили су се у Добриловину половином XVI вијека.

Митрополит Михаило, по националности Црногорац, рођен је 8. новембра 1938. године у селу Рамово ждријело под свјетовним именом Мираш Дедеић, срез шаранско-шавнички, од оца Млађена и мајке Савете (рођене Делибашић). Крштен у селу Кршу 20. новембра 1938. године у цркви Св. Преображења Господњег. Крштење је обавио свјештеник Нико Павићевић. Кум на крштењу је био Крсто Бајчета. Крштеницу је издао 17. маја 1984. године, под бројем 5, свјештеник Парохије шаранске Митар Лопушина.

Завршио поламатуру у Томашеву – Шаховићи. Похађао два разреда Богословије у Призрену. Због националнога изјашњавања као Црногорац, морао је напуштити богословско школовање у Призрену. Уписао је и завршио Реалну класичну гимназију у Призрену. Студирао је педагогију на Приштинском универзитету, а по благослову Рашко-призренскога епископа Господина Павла (пређашнјег Српскога патријарха) уписује се на Теолошки факултет у Београду 16. септембра 1965. године. На истом факултету је дипломирао 1969. године.

По завршетку Теолошкога факултета, Свети Синод Српске православне цркве поставља га актом број 4824/зап. од 11. новембра 1969. године, за суплента монашке школе у Манстиру Острог. Декрет о томе потписује Српски патријарх Герман. Укида му се радно мјесто у монашкој школи у Острогу актом број 3359/зап. 628, од 6. октобра 1970. године. Одлуку о томе донио је Свети Синод Српске православне цркве.

Декан Теолошкога факултета у Београду, проф. др Чедомир Драшковић шаље га у Рим на Папски орјентални институт. Постдипломске студије на овоме Институту завршава 26. јуна 1973. године. Против његових студија у Риму био је Митрополит Црногорско-приморске епархије Српске православне цркве у Црној Гори, Господин Данило (Дајковић). Међутим, на интервенцију проф. др Ивана Жужека, познатога католичкога канонисте, Митрополит Данило накнадно је дозволио његове студије.

На Папском орјенталном институту у Риму поднио је захтјев за рад на докторској дисертацији код проф. др Лесковца, иначе Словенца. Међутим, професор није примио поменути захтјев због тога што је подлегао подвалама и клеветама тадашњих српских архимандрита.

Након завршетка постдипломских студија у Риму, на позив Митрополита Московскога Филарета похађао је постдипломске студије и на Руској духовној академији Светога Сергија у Загорску. На тој академији је пријавио докторску дисертацију. Рад на њој је био спријечен јер је Српски Патријарх Герман прекинуо његове постдипломске студије, збогклевета које су долазиле из кругова Српске православне цркве против њега. Краће вријеме је боравио, због породичнијех проблема, у Црној Гори, након чега му је Српска православна црква забранила повратак у Русију.

На приједлог редовнога професора Теолошкога факултета у Београду, др Чедомира Драшковића, актом број 9 од 31. јануара 1975. године, упућен је захтјев да му се дозволи рад у Државном архиву СССР. На приједлог академика и секретара САНУ, проф. др Васе Чубриловића дозвољава му се рад у Државном архиву СССР, код академика и директора Архива проф. др Мазајева. На приједлог Лењинградске духовне академије, ректора и професора, архимандрита Кирила, дозвољава му се рад у Библиотеци Шћедрина у Лењинграду (број акта 489, од 18. јуна 1975. године). Академик Васа Чубриловић, актом Ф.34/16-26, од 12. октобра 1976. године, овлашћује га као постдипломца Београдскога универзитета на катедри за историју, да обави избор докумената у архиву у Трсту, а који се односе на вријеме од XVI до XVIII вијека.

Српски академик проф. др Радован Самарџић, актом Н.236/1 од 19. априла 1982. године тражи одобрење да му се омогући рад у Државном архиву Италије. По препоруци професора Самарџића дозвољава му се рад у Министарству спољних послова Италије у Риму. Бави се научним радом на прикупљању архивске грађе и у Ватиканскоме архиву и архиву Пропаганда фиде, као и Државном архиву у Венецији.

Упутио је молбу за замонашење Митрополиту црногорско-приморскоме Данилу, који је актом број 384/И од 6. јуна 1984. године донио одлуку да се прими у један од манастира за припрему монашења. Митрополит Данило на савјет који је дошао из Српске православне цркве, из Београда, мијења ту одлуку и актом број 384/И-Д-1 од 6. јуна 1984. године, доноси одлуку да се обрати својему епископу за одобрење ступања у монашки чин, из разлога што не припада Црногорско-приморској епархији Српске православне цркве. Митрополит Данило актом број 496/И. Д. -1., наређује да напушти Манастир Острог у року од пет дана, под пријетњом принуднога извршења.

Никада није био свјештеник Српске православне цркве.

Рукоположен за ђакона, 29. јуна 1988. године, а ćутрадан (30. јуна 1988. године) рукоположен за свјештеника. Рукополагање за ђакона и свјештеника, обављено је у Бечу, у цркви Св. Тројице, од стране Митрополита Аустрије и егзарха Италије и Мађарске Хризостома, уз пратњу епископа Аустријскога Михаила Христопулиса, грчкога архимандрита Свете Горе, архимандрита рускога и бугарскога и уз присуство великога броја вјерника. Рукополагање је обављено по одлуци Цариградскога Патријарха Димитрија I. Након смрти Патријарха Димитрија I, наслиједио га је Патријарх Вартоломеј I, под чијом је јурисдикцијом био све до званичне и неопозиве оставке у Грчкој православној цркви у Риму.

У Риму произведен у чин архимандрита. На црногорскоме народноме збору на Цетињу, 6. јанура 1997. године, предложен и изабран за поглавара Црногорске православне цркве. У цркви Св. Параскеве у Софији, 15. марта 1998. године, хиротонисан за епископа од стране Патријарха Бугарскога Пимена и седам митрополита и епископа Бугарске православне цркве. На Цетињу, 31. октобра 1998. године, интронизован је за Митрополита Црногорске православне цркве, уз присуство епископа Бугарске православне цркве и неколико хиљада вјерника и поштовалаца Црногорске православне цркве.

Неопозиву оставку у Грчкој православној цркви у Риму (Св. Андрија Првозвани) подноси Венецијанскоме Митрополиту Генадију, 27. јануара 1997. године. Неопозиву оставку подноси Васељенскоме Патријарху Вартоломеју I. Оставку је потписао 8. фебруара 1997. године изасланик Васељенскога Патријарха, Митрополит Меликтон. До званичне и неопозиве оставке Васељенска Патријаршија и Грчка Митрополија у Риму нијесу имале ниједнога писанога документа који би био приговор на његову свјештеничку службу. Са Грчком Митрополијом у Риму води судски спор, поводом остваривања права из раднога односа.

Васељенски Патријарх Вартоломеј I у договору са Српском православном црквом, против свијех црквенијех закона, правних и моралних норми, доноси одлуку о његовоме искључењу из цркве, 9. априла 1997. године.

Митрополит Михаило био је лични пријатељ са Његовим Величанством краљем Италије, сином краља Виктора Емануела II и краљице Јелене (ћерке црногорскога краља Николе), Умбертом II. Радио је у архиву његове резиденције Вила Италија, у маломе градићуКаскаису, на периферији Лисабона у Португалији. У Вили Италија радио је на прикупљању историјске грађе о краљици Јелени, а које документе и данас посједује. Са краљем Умбертом II састао се пет пута. Краљ Умберто II му је препоручио да у књизи о краљици Јелени, ако је буде икада написао, унесе да је он лично пола Црногорац, а пола Талијан.

Говори талијански, руски и грчки језик, служи се француским а преводи са латинског. Привремена резиденција је у Владичанском дому на Цетињу, до преласка у Цетињски манастир.