– Пише: др Лилиа Радуловић –

Сада смо у трећем мјесецу рата Владимира Путина у Украјини. Ово је рат избора, против човјечанства, из разлога колико невјероватних, толико са трагичним посљедицама.

Упркос свим провјерљивим доказима који говоре супротно, Путин тврди да мала демократска нација југоисточно од Русије на неки начин пријети грађанима и суверенитету његове земље.

Ослањајући се на блиједа сјећања на совјетску војну славу у Другом свјетском рату, Путин конструише апсурдну оптужбу против Украјине, да је заражена нацистима – који се морају истријебити по сваку цијену.

Ко је, питам, довољно лаковјеран да вјерује у ове очите лажи?

Како се ико може увјерити да највећа држава на свијету – мултиконтинентална нација која се простире на 17.125.000 квадратних километара – доживљава импровизовану егзистенцијалну пријетњу? Да ставимо њен обим у контекст, Русија је готово двоструко већа од друге највеће земље на свијету, Канаде, и отприлике попут цијелог континента Јужне Америке.

И да споменемо да по посљедњем пребројавању Русија има 6.257 комада нуклеарног оружја, што је више за колико од Украјине … па тачно 6.257. Не може бити више не-избалансирано од тога.

Дакле, што би онда осигурало Путинову изненадну потребу за сигурношцу? Неколико стотина хиљада квадратних километара? Анексија украјинске регије Донбас – или цијеле земље, можда? Зашто да не узме Финску и Шведску, балтичке земље и Балкан кад је већ ту? Гдје је Невил Чемберлен кад вам треба ?

Путинова оптужба за неонацизам је, наравно, шифра за ширење западног утицаја у источној Европи. Подсјећајући на поражене нацисте из прошлости, Путин то користи као ратнохушкачку карту, адут којим оправдава инвазију. Није то ништа друго него ратоборно брбљање – хистерична реконструкција историје која се уклапа у модерне мотиве.

Па ко игра карте с овим Џокером? Седам од десет Руса, ето ко. Према ријечима изванредног професора Никите Савина са Универзитета ХСЕ у Москви, недавне анкете показују да око 70% Руса одобрава слање војске у Украјину. Друге анкете показују да је одобрење за инвазију – продано као “специјална војна операција” руским државним медијима – око 60%. У сваком случају, више од половице Руса вјерује у наизглед невјероватно: да је руска инвазија оправдана и да је Украјина легитимна пријетња.

Тешко је рећи одражавају ли ове анкете државну или казалишну умјетност – јесу ли стварне или измишљене, као што је и изговор за сам рат. Охрабрујуће је то што смо видјели Русе како протестују против Путиновог рата у бројним руским градовима, добро знајући да ће бити затворени и етикетирани све и свашта, од етикете дисидената до терориста. А како би спријечио ширење ружне истине, Путин је подузео екстремне мјере, у суштини криминализујући новинарство тако што је одредио казну од 15 година затвора за извјештавање о такозваним “лажним вијестима” – то јест вијести које су у супротности с пропагандом Кремља.

Путин је Русима набио овај рат у грло. Путем провјереног аутократског приручника – гашење опозиције, понављање лажи у државним медијима, цензуром интернета и новинарства – Путин тјера Русе да у тишини гризу усне или да прогутају рат у игноранцији, прихваћајући патриотску пропаганду.

Наравно, Руси нијесу једини који подржавају Путинов рат. Ближе кући, не бисмо требали тражити даље од наших сусједа у Србији.

Крајем фебруара предсједник Александар Вучић изјавио је да је “80 посто србијанских медија увијек, што год се деси, на руској страни” – и то без страха од застрашивања и затварања од стране њихове владе. Даме и господо, конкурс “Путинова марионета” има побједника!

Што тако чврсто повезује Србе и Русе? За почетак, чини се да обје земље имају колективни начин размишљања који велича– или барем не обесхрабрује или одвраћа диктаторе, и колективне опрезности “радије би били под заштитом него слободни”.

Друга паралела је Српска и Руска православна црква, чији наративи оправдавају српски национализам, и руску реимперијализацију. И док свакако не вјерујем да се ови наративи могу приписати свим Србима или Русима, непобитно је да су они којима се могу приписати, помогли у обликовању историје која се, нажалост, понавља.

Од династије Романов у 17. стољећу, Руси су имали диктаторе који преферирају да су њихови градјани потчињени. Како би емоционално контролисали незадовољне масе, ови ауторитарни преваранти су усмјеравали националну агресију изван земље. Резултат је устрајан мотив “свијет је против нас”.

Списак руских непријатеља, стварних и замишљених, је бесконачан. Монголи, Јапанци, Кинези. Американци, Европљани, чланице НАТО-а. Афганистанци, Иранци, Грузијци. Украјина је само посљедња на дугачкој листи театрално фабрикованих опасности које се морају зауставити да се Русија не би угрозила или чак престала да постоји. Заборавите да немате слободу, драги Руси – други су разлог ваших невоља.

У међувремену, коријени Србије сежу до војног пораза у Косовској бици крајем 14. стољећа. Уоквирујући причу о свом националном поријеклу у губитку и понижењу, српски лидери оправдавају приказивање Срба као вјечних жртава према којима се историјске неправде морају исправљати. Као што доказује криза на националној разини због избацивања тенисера Новака Ђоковића с Аустралиа Опена – неваксинисаног спортисту који посјећује земљу која захтијева вакцинацију против КОВИД-а за улазак – Србија има национални чип на свом рамену за све велике и мале ствари. Вјечно је огорчена – укоријењена особина која користи њеним генерално корумпираним вођама.

И попут Русије, ти српски лидери су повијесно били или тоталитаристи или диктатори који су се представљали као поштено изабрани предсједници и премијери.

Демократија је владавина народа, од народа и за народ, и за диктаторе то не угрожава само њихове тежње него и само постојање. Демократија захтијева стварно повјерење, а не наметање силе са војском спремном да угуши све што не одговара влади, и са лажним вијестима у државним медијима. Штовише, када се диктатори на крају сретну с људима – стварним људима, а не онима који су присиљени смјешкати се због пропаганде – резултат обично изгледа као бивши либијски вођа Муаммар Гаддафи: свргнути диктатор извучен из одводне цијеви и према аматерским видео снимкама, брутално убијен на улицама. (Како је то за анкету?)

С Украјином, Путин је присиљен гледати у својеврсно вашарско искривљено огледало. У свом југоисточном сусједу види људе који су изгледом и културом изразито слични Русима… али, са демократијом, слободном штампом и отвореном економијом која подржава напредну средњу класу. А ко је тај млади, харизматични комичар који је постао предсједник који ову нацију приближава Западу?

Путин је видио како нација бившег совјетског блока напредује у слободи и одлучио је – ради властите заштите, а не своје земље – угасити ту слободу и просперитет. Бомбардовати их, опљачкати, силовати. Завезати им слободне руке иза леђа, уништити их и покопати у масовну гробницу.

И сада, док се руске трупе “прегрупишу” (тачнији израз “повлачење”) након неуспјелог покушаја да прегазе Украјину – и како га неки међународни лидери називају “ратним злочинцем” – Путин је суочен с изненађујућим контра-наративом. Што ако га рат који је покренуо да учврсти властиту моћ… на крају кошта те моћи? Што ако се промјена режима која произилази из ове бруталне, граничне геноцидне инвазије догоди у Москви, а не у Кијеву?

Као што је споменуто, док су обични Руси оптерећени тежином ауторитаризма, чини се да неке нације отворено и без резерве подржавају диктаторе. Зашто? Ако је демократија народна власт, зашто је се неки људи боје? Може ли слобода бити терет? Можда немају повјерења у властиту одговорност, што минимално захтијева информисаност и доношење одлука? Може ли се чинити лакшим само препустити слободу патријарху који га штити, колико год он био грозан?

Сјетимо се како нас је Бог створио. Створени смо да будемо слободни!

Лидер Руске Православне Цркве, Патријарх Кирил је подржао „уништење“ Украјине. Митрополит цркве Србије у Црној Гори Јоаникије је рекао да је:“ Црна Гора пројектована да буде мала Украјина.“ Ова два „света“ човјека се не слажу с Божјим учењем.

Бисте ли ви хтјели бити под њиховом “божанском” заштитом? Не бих ни ја!

С тим, још једна паралела: становништво Украјине чини 30% Руса – исти проценат становништва Црне Горе чине Срби. Српска православна црква негира постојање Црне Горе; Руска православна црква има исто порицање за Украјину.

Овакав начин размишљања објашњава зашто је митрополиту цркве Србије у Црној Гори Јоаникије битна окупација наших светиња на Цетињу и његов моћни долазак у септембру 2021. војним хеликоптером. Несумњиво организована и надгледана од премијера Црне Горе Здравка Кривокапића и Српског Предсједника Александра Вучића, ова демонстрација силе спуштања са небеса била је лоша пантомима руске тактике застрашивања. Вјерски лидери би требали служити конгрегацијама, а не српским империјалним интересима.

Вратимо се на Русију, да ли ће убијање недужних људи помоћи Путину да поврати своју славу? Он свакако заслужује посебно мјесто у паклу. Слободне нације широм свијета изражавају своју оправдану огорченост због инвазије на суверену, демократску земљу у 21. стољећу. На том попису недостају дугорочне одметничке државе попут Кине, Бјелорусије, Ирана, Сјеверне Кореје, Сирије… и Србије.

Док људе у већини тих нација контролишу диктатори, Срби су заточени не њиховом владом већ њиховом прошлошћу. Њихова тежња за Великом Србијом састоји се од истог “патриотског” става као и империјалне тежње Русије.

С Путиновим ратом поновно видимо нијансе тамније стране Србије. Иако нипошто сви Срби не подржавају руску илегалну инвазију на Украјину, непобитно је да знатан дио Срба фаворизира Путинов рат јер би, ако успије, могао значити нову еру међународне агресије. То би охрабрило српске вође да почну демонстрирати своју војну снагу и тестирати колико се могу извући у смислу контроле Црне Горе и других сусједа. Можда нас не би вратили у 1991. годину, али би нас сигурно вратили унатраг на нашем путу ка мирном суживоту.

Путин уништава прекрасне градове и мјеста богата повијешћу, културом и животом. Он убија невине цивиле. И он је своју земљу учинио међународном паијом (херметички изолованом државом), заједно са падом валуте и несташицама основних добара.

Покушаће ову трагедију – и овај пораз – претворити у своју побједу. Али учи да се његова способност рушења демократије, цивилизације и будућности чврсто зауставља на руској граници.

Надамо се да ће српски лидери, за добро свих нас, ту лекцију узети к срцу.

Што ја знам о рату?

Била сам у прекрасном Загребу кад је почело бомбардирање 16. септембра 1991. Није било споро: сјутрадан је било скоро 50 зрачних напада.

Без обзира на то, наставила сам свакодневно путовати од стана у Новом Загребу до Медицинског факултета који се налази на Шалати. Путем бих понекад стала и по десет пута како бих се скривала у склоништа. У болници су биле ужасне сцене. Град није имао уличну расвјету више од годину дана, и нисмо могли упалити свјетла у својим кућама из страха да не привучемо пажњу непријатеља. Учила сам за испите у кади уз свјетлост свијећа и већину ноћи проводила у склоништима. Лица људи блиједе након свих ових година, али никада се не заборавља њихова патња, изгубљени снови, звук сирена, зрачни напади и смрт.

Опет се налазимо у опасном временима. Србија већ има превише утјецаја у Црној Гори, укључујући и номинацију за премијера Здравка Кривокапића од стране Српске Православне Цркве на нашим задњим изборима. Они који хоће остати заглављени у 14. стољећу имају право на то – али немају право да понове злочине пријашњих генерација. Надам се да смо ми Црногорци на добром путу да уђемо у ЕУ, заузимајући мјесто у европској обитељи народа. То је гдје ми припадамо. “Живот се унатраг мозе само разумјети, али се мора напријед живјети.”