Имаш све што други немају
Цетиње главо Црне Горе
Никад се не зна што вријеме носи
Али се зна исписана истина
Најсрамније ропство је оно
У које човјек улази добровољно
Зато Његош поносно рече
„Црногорци никад не љубе ланце“
Над Цетињем чудна свјетлост сија
Чувају га вјечни слободари
Наши преци снага нашег духа
Из прошлости до данашњих дана

Можда сањам нестварно изгледа
Данас има и оних несрећника
Који нажалост не мисле тако
Не воле плавет цетињскога неба
Завичај им ништа не значи 
Јер им је туђе прече
Милије него своје
Имају само једну жељу
Помоћи непријатељима Црне Горе
Да је утопе у српски национални корпус
И истовремено напуне сопствене џепове
За услуге издаје Црне Горе
Зову их именом Јуде Искариота
Ко изда своју земљу
Непријатеља уводи у своју кућу
Човјек је збуњен том истином
Посебно у граду родољуба и јунака
Ђе издајницима никад није било мјеста
Међу Црногорцима који живот дају
А не дoпуштају да их ико гази

У овом кршу стасало је чојство
Што поносом дорасте јунаштву
И са њиме постаде цјелина
Својом славом и свијет досежу
Од тада се прожимају грле
У свјетлости пјесме неумрле

Слабачке празне душе
Отровне ужежене и срамотне
Не цијене ни себе
Ни своју домовину
Њу мрзе духови зли
Зар има синова који
Више од свега желе
Смрт своје мајке

Жељни пропасти Црне Горе
Злотвори из Пандемонија
Непријатељи уз помоћ зла домаћега
Потурају лажи и светогрђе
Хоће да нас клонирају
Да нам ćеме затру
На беспућу лутају пометени
С намјером да од нас направе
Тврдокорне „продуховљене светосавце“
Вјернике сљедбенике учења Светога Саве
Старосрпске и новосрпске наци(онали)сте
Неукротиве маскиране рушиоце
Слободе цивилизације  и напретка
Тобожње Србе из „небеског свијета“
Који оживљавају наци(онали)стичку идеологију
Владике Николаја Велимировића
И његовога духовног чеда
Српског митрополита Амфилохија Радовића
Којега Цетињани због светости зову Ристо Сотона
Они су знали да тврде и пишу
Први нациста у свијету није Хитлер
Него Србин светитељ Растко Сава Немањић
(До 30. године живота био римокатолик) напомена аутора

Обојица су тежили бесмртности
Али нијесу живјели
Ни побожно ни поштено
Вјерујући да ће од Црногораца
Преименованих национално у Србе
Црпити благотворну снагу
Како би надомјестили премного
Црних и бијелих страна у историји
Испуњених немирима и тугом
Препуној прадавних чемерних сумрака
Страдања чаме очајања
И најзад остваре оно
За чим њихово срце жуди
Досањају сан о „великој Србији“

Петовјековни мрак полегао усред равнице
Они који пате обично су крадљивци врлина
Историју треба преправљати прекрајати
Уљепшавати богатити
Унијети народне пјесме
Измишљене приче скаске легенде и митове
Брусити као најљепши драги камен
И тако непреболу наћи лијека
Ако нијесу били у милости живота
Нека буду у милости маште
Рођени под срећном звијездом
Предодређени само за побједе
Наоружани вјеровањем у „небеско поријекло“
Увијек спремни за радост снова и тугу стварности
Користећи златне гусларске струне
Које имају божанску снагу
Да тајновитом ватром проговоре
Као громови планински
Уз њих расте  ćеме вјере и усхићења
Дају моћ да одјекне измаштана прошлост
Посебно оних  чија историја
Болује од „паћеничког вируса“ црнога јада

Њихов плач откривају подбухли очни капци
Ријеке свепрожимајућих суза
Теку као пјесме без ријечи
Избрисани записи који нијесу постојали
И чежња скривена у мрклини
Из које их нико не може тргнути
Колико суштине остаје неречено
Огромна ćенка као пред долазак судњег часа
„Пет вјекова Србин је
У ропству чамио  
Светитеља Саве
Име је славио.“  (Химна Светом Сави)  Издавач СПЦ

Истина често доноси неприлике
Рађа мржњу и непријатељство
Али се од ње не може побјећи
Запажа се у „Химни Светом Сави“
Синови дивови „велике Србије“
Не нижу уобичајене легенде и митове
О непобједивости „небеског народа“
Народа неземаљског поријекла
Срби који се служе умом казаће
Потомци још плаћају
Смртна сагрјешења својих предака
И краснорјечивост лицемјерних савременика

Прошлости се диви
У садашњости живи   (Тацит)
Упркос томе што знају Да се будућност не гради повратком у прошлост
Једна им мисао непрекидно таласа у мозгу
Знамо што у заносу они сањају
Сан долази из дубине душе
Обновити православну државу
Некадашњих римокатолика Немањића
Вријеме немилосрдно тече
Дан за даном прошлост се ниже
И тајанствено вене као да се октобар игра
Све се у једној слици слаже
Тринаести вијек и ново доба

Док други лете на Мјесец
Испитују бескрај галаксије
Плетачи равногорске чежње
Гледају видик давно прошлих дана
Граде широки пут (његова цијена  је превисока)
Директно за средњи вијек
За „велику Србију цара Душана“
Која живи у њиховој машти
И неоствареним сновима
Под заштитом  светитеља Саве
Будног чувара оазе српства
Са војском попова профитера
На челу са неким бившим официрима агентима
Учесницима „ослободилачких ратова“
Који се до зуба наоружани
Фотографишу на тенковима
Подижући тако пољуљани морал
Изманипулисаним војницима
И од Српске цркве благосиљаним добровољцима
У крвљу натопљеном региону

Тешко оној владавини
Ђе је циљ будућности
Повратак у далеку прошлост
Док чекају вјечност цијелу
У трансу сањају своју СрбијуДругачију него што јесте
Велику већу највећу
Јаку јачу најјачу
Добру бољу најбољуНе само у регионуНего и у свијетуНасељену једино
Родом српских богова
Под православним крстом
Српскога Спаситеља Саве Немањића
Који је духовни отац Срба за вијек вјекова
            Појте му Срби
            Пјесму и утројте    (Химна Светом Сави)

Не признају науку
Спутани политичком идеологијом
И светосавским ропством
Хоће да и ми са њима
Потонемо на дно муља
Каљуге у којој они одавно бауљају
Што им не смета да пишу законе
О ништењу Црногораца
Негирају право на постојање
Црногорскога народа и државе Црне Горе
На славну прошлост историју
Културу  језик духовност
Купају нас у ријеци заборава
Највише би вољели
Да на свијету Црногораца нема
Хоће да нам замагле поглед на свијет
Накалеме лаж како смо ми
Ђеца српских ђедова и отаца
Бришу нам сва црногорска ćећања
А ми ћифтинске обмане обавијене тмином
Препознајемо као бодље јежа
Не пристајемо да постанемо
Несљеђе туђих филистарских прађедова
Јер ми смо посебан народ
Са снажним црногорским коријеном
И нашим Сунцем изнад Ловћена

Читамо њихове ступидно изведене закључке
Веле да смо сви Срби
Јер потомци Немањића желе
Да црногорски коријен постане српски
Такав несаглас блесави
У њиховом уму бива
На овом свијету суштина је у томе
Црногорцима није тијесно
Али великосрбима је мало земље и неба
Причају да је Србија до Токија
Ако узму нашу домовину Црну Гору
За корак ће  бити ближи Јапану

Питају нас видимо ли свети знак нужде
Којој се морамо покорити
Јер она учи човјека памети
Да будемо срећни кроз читав живот
Кад се покоримо и постанемо Срби
Најнесрећнија могућност да нас учини срећним
Само један корак од несреће до среће
Чаробњаци српски савјетују нас Црногорце
Добровољно прихватите сужањство
Немојте се одупирати
Онај ко је у стању
Да подноси злостављање
Живјеће срећно понижен
Достојанство и понижење
Дубоко су различити
Због етичких супротности ова два појма
Био би то епилог повлашћене српске самовоље

Оćећам наклоност према Србима
Гледам да их ничим не повриједим
Али није гријех то што су ми дражи Црногорци
Ми нијесмо народ „небеског поријекла“
Нас су рађале Црногорке
А не мајка Милоша Обилића
Колико се зна његови родитљи су
Нека натприродна бића
Виле змајеви и не зна се ко још
Но за хришћанску цркву и њено учење важан је
Најбољи српски јунак
Ко су му родитељи
Није уопште битно

Зато не могу прећутати чињеницу
Да болесни умови међу Србима
Уклањају нас из књига постојања
Траже да милом или силом
Добровољно или принудом
За сва времена нестанемо из живота
Као да нас никад није било
Црногорски народ и наша држава
Постоје дуже од миленијума

Нема утјехе у туђој невољи
Не радујемо се српским несрећама
Кад се Београд звао Дарул Џихад
Пролазио је кроз тешке буре и биједе
Имао је двјеста седамдесет џамија
И мањих исламских богомоља
Градом су доминирале Османлије
Четири петине становништва
Били су Турци
Само једна петина сви остали
А Цетиње је било слободно
Непријатељска нога није ушла у њега
Само је пријатељ у миру
Могао проћи камену капију
Прије је могла експлодирати комета
Него непријатељ освојити Цетиње
Није признавало ни турскога цара
Ни српскога вазала

На потирању Црногораца
Данас „светосавци“ подмукло раде
Пред очима човјечанства
Као да су сами у свемиру
Имају издашну подршку од руске браће
Треба признати да неки у свијету
Затварају очи правећи се да не виде
Што „светосавци“ хоће
Да направе од Балкана
Којом  „небеском магистралом“ иду
Никад се не може десити
Да са великосрпскога пута скрену
Сигурни да другога пута за њих нема

Због себе и наше боље будућности
Откривају многе тајне
Нарочито божанске
Што су вјековима биле непознате
Нама обичним смртницима
Којима је Бог дао способност
Да разликујемо свако добро од зла
Знамо ко смо и од кога смо
Ко су нам прађедови и праочеви
Ко нам је исконска домовина
Ко нам не жели добро
Мрзи нас и хоће да нас истријеби
Подмеће нам туђи коријен
Поријекло историју културу
Језик државу нацију духовност
Бестидно отима и присваја све што је наше
У ćећању све то буди болне успомене
На живот у окупацији
Под „браћом“ Србима
Кад нас је гријало шкрто сунце српско
Живјели смо ојађени неслободни
Болног срца пуни рана
Али нијесмо посустали
Одржаше нас оданост и црногорска вјера
Светост нашега завјета и Светога Петра Цетињскога
Нијесмо постали оно што нијесмо
Остали смо то што јесмо

За њих би било лијепо
Да су остали господари а ми робље
И да се од тада ништа није промијенило
Срби робовласници а Црногорци сужњи
Знамо  које нам добро желе
„Наша браћа“ посрбитељи Балкана
То исто добро и ми њима
Од срца искрено желимо
Да их посматрамо срећне далеко
Из наше куће у њиховој
И тако за вијек вјекова
«Нека нико не тражи своју властиту корист,
него корист другога» (Прва посланица Коринћанима, 10, 24).

Огањ Слободе пламти висинама тежи
Прави Црногорци не допуштају
Да их други растурају као маглу
Они су далеко изнад сваког
Другог балканског народа     (Хенрих Ангел)
Знамо  што нам је Господ дао
Од српског светитеља Саве некадашњег римокатолика
Не тражимо ништа
Имамо ми наше свечеве заштитнике
На нашу срећу спрски светитељ Растко  није учествовао
У нашем постанку формирању и развоју
Историјском етичком етничком друштвеном
Он није црногорски Творац ни Месија
На том спознајном нивоу
Желимо живјети животом праведника
Само кукавице стријепе од свега
У њима мишје срце куца

Зора је бакљу запалила
21. маја 2006. године
Дописана је још једна страница
Преславне црногорске историје
Слобода није имагинација
Није привиђење ни сновиђење
Није поклон од непријатеља
Ни од пријатеља
Код свих народа
Име јој је Светиња
У њој смо више људи
Више племенити и достојаснствени
Слобода је духовно богатство
Живи се с посебним поштовањем
Достојанством пијететом и обожавањем
Толико је драгоцјена
Да се ниједном вриједношћу
Не може измјерити
Бог убио сваког несрећника
Ко издао своју домовину

„Памћење је писар душе“
Црногорска историја није производ маште
Цетиње нас Слободом омами
Насушном нама добро познатом
Пријеко потребном као сунце
Преко неба што се прелива
Стога кроз сва времена
Жишка Слободе се не гаси
Ни свјетлост што у њој блиста
Док слава и знамен Цетиња расту
Под европским небом озвјезданим
У сваком наредном свитању
У трену бескрајне  вјечности и нашем трајању
Црногорска бакља Слободе
Бесмртношћу пламти

Жарко Л. Ђуровић