– Пише: Проф. др Новак Килибарда –

Када је прошлог децембра предсједник Црне Горе, господин Филип Вујановић разговарао с предсједницима парламентарнијех странака о номинацији новога премијера, чуо се приједлог да нова Влада Црне Горе уклони с планине Румије гвоздену цркву која је незаконито постављена. Да би црногорски грађани, који се професионално не баве историјом Црне Горе, оцијенили поменути приједлог као корисну изјаву за мултиетничку Црну Гору, треба им скренути пажњу на слиједеће чињенице.

Крајем X вијека владао је Дукљом, претходницом државе Зете, односно Црне Горе, кнез Владимир који је својом политиком балансирао између тада моћнијех царстава – Византије и Македоније.

Страдање кнеза Владимира

Македонски цар Самуило војно је напао Дукљу 997. године, извојевао побједу и заробио дукљанског кнеза Владимира. Кнез је једно вријеме остао заточен у царскоме граду Преспи, а онда је враћен у Дукљу као намјесник цара Самуила. Да би имао стабилан надглед пространијех дукљанских територија, на које је сијевала својијем опасним погледом моћна Византија, цар Самуило је намјесничку владавину дукљанског кнеза Владимира учврстио удајом своје шћери Косаре за њега. У вези са том царском одлуком је и проширење Владимирове власти на Драчку област. Од учвршћивања Владимирове кнежевске власти на завидном пространству његове државе па до Самуилове смрти 1014. године, а та је смрт наступила послије тешког пораза Македоније у ратном сукобу с Византијом, кнез Владимир је био хармонично лојалан македонском цару, своме тасту. Он ће ту лојалност наставити и према Самуиловом нашљеднику, цару Радомиру, кога ће убрзо смрћу елиминисати и śести на његов пријесто, синовац му Владислав.

Цар Владислав није имао повјерења у намјесничку оданост дукљанског кнеза Владимира, па је предузимао мјере да му приреди посјету у Преспи, да би му радио о глави онако како је поступио са својијем стрицем царом Радомиром. Кнез Владимир је зазирао од добијеног позива из своје царске тазбине, па је од цара Владислава затражио да му пошаље дрвени крст као гаранцију да га хришћански и пријатељски позива у посјету. И Владислав му је послао крст, Владимир је са тијем крстом дошао у Преспу, али га је тај одлазак коштао главе. Кнез Владимир убијен је мучки 1016. године. Нешто касније, мошти његове пренешене су у Дукљу и сахрањене у цркви Свете Марије у Крајини. Убрзо послије починућа у Пречистој Крајинској кнез Владимир биће посвећен за Светога Владимира. Дрвени крст о којем је ријеч и данас се чува као свети детаљ црногорске прошлости у барско-улцињском крају.

Владимир и Косара

У Љетопису попа Дукљанина, који је написан словенскијем језиком, боље рећи претком данашњега црногорског језика, а Љетопис је настао, по свој прилици, срединим XII вијека у Бару, књижевно најелитнији дио тог списа је Легенда о Владимиру и Косари. Кад би се сачинила естетски најстрожије формирана антологија црногорске прозе, речена Легенда имала би истакнуто мјесто у тој антологији. Од Владимировог трагичног нестанка до књижевно-усменијем путем формирања Легенде прошао је најмање вијек и по, па је пажња у њој посвећена хришћанској цјеловитости Владимира и лику Косаре, шћери цара Самуила, која је једнако улила у Владимирову душу свој хришћанско-самилосни однос према утамниченом кнезу и љубавну оданост према својему супругу којег је ослободила из преспанске тамнице и повратила на његов књажевски трон у Дукљи.

Легенда о Светоме Владимиру и Косари имала је хришћанско-кохезиону моћ да једном годишње окупља на врху планине Румије хришћане барско-улцињског краја, без обзира на њихову етничку припадност. А то је нормална чињеница стога што је кнез Владимир убијен на 38 година прије него што се Хришћанство расколило на православље и католичанство, односно прије Велике Шизме која се догодила 1054. године. Најконкретније казано, Свети Владимир Дукљански, који није ни православац ни католик, него хришћанин у општем значењу. Једнако право имају да га својијем свецем сматрају и православни и католици и протестанти. Онога дана који је посвећен кнезу Владимиру ишли су на Румију и Муслимани барско-улцињскога краја. Њихови хришћански преци више вјекова су се напајали светачком легендом о Владимиру и Косари. Више од пет вјекова протекло је од Владимирове смрти до учвршћивања ислама на барско-улцињскијем просторима.

Без одговора на писмо

Послије овијех штуро набројаних чињеница, отвара се питање како је Влада Црне Горе могла дозволити српском митрополиту Амфилохију да гвозденом црквом упути разорни ударац у хармоничност живљења мултиетничке средине и вишевјерске стабилности барско-улцињског краја. Да ја имам право да поставим то питање показаће слиједеће чињенице.

Због незаконитог подизања жељезне грађевине на Румији, ја сам поднио оставку на чланство у државном Савјету за заштиту мањинских народа и етничкијех група којом је предсједавао предсједник Црне Горе, а чији је члан био и г. Амфилохије Радовић. Ево цјеловитог текста писма које сам упутио предсједнику Савјета 2. јула 2005. Ево тог писма.

“- Уз изразе особитога поштовања, јавно Вам саопштавам, г. Предсједниче, своју одлуку да поднесем неопозиву оставку на чланство у државном Савјету за заштиту мањинских народа и етничкијех група у Црној Гори, којим ви предсједавате као предсједник државе. Ево зашто сам одлучио да напустим значајно државно тијело чији сам члан од дана његовог оснивања. Члан нашег Савјета, г. Амфилохије Радовић са звучном интитулацијом „митрополит црногорско – приморски, зетско – брдски и скендеријски и Светога пећкога трона егзарх“, инсталирањем жељезне цркве на Румији, планини која током многих вјекова, једном годишње, на свом врху окупља све вјера са својих падина ( православни Црногорци и Срби, католици Хрвати и Албанци, муслимани Бошњаци алијас Муслимани), задао је разоран ударац мултиетничком и вишевјерском организму Црне Горе. Ћутање нашег Савјета о том политичко-клерикалском ексцесу једнога од својих чланова управо значи поништавање функције Савјета која је садржана у његовом називу. Подносећи оставку, позивам и остале уважене чланове Савјета да и они поднесу оставке, јер сматрам да би такав наш заједнички поступак помогао Црној Гори да стабилизује своју демократску физиономију и уставну позицију, које су нагрижене испланираним ударцем Српске православне цркве, унитаристичке политике неких политичких кругова Србије и војске Србије и Црне Горе, које оличава митрополит Амфилохије. Наша заједничка оставка могла би да опомене извршну власт Црне Горе да се дословно држи уставних овлашћења у свим приликама када се удара на Црну Гору. Без обзира са које стране ти ударци долазили. Драге колеге, поштовани чланови Савјета, ако не прихватите мој приједлог, нека вам је са срећом наставак дружења с г. Амфилохијем у Савјету који брине о људским и грађанским правима мањинских народа и етничких група у Црној Гори.

С најдубљим поштовањем, Новак Килибарда.”

Предсједник Савјета ми није одговорио на писмо, сједница Савјета никад више није одржана. Митрополит Амфилохије није се оглашавао на јавно писмо. Његов гласноговорник, протојереј Велибор Џомић јавно је рекао да Новаку Килибарди „ништа не треба замерати зато што је он ментално оболела особа“.

Да завршим. Надам се да ће нова Влада Црне Горе поништити незакониту градњу коју је митрополит Српске православне цркве у Црној Гори извршио на Румији, високој планини.