Од обнове Црногорске православне цркве, 1993. године, у Црној Гори траје беспримјерена, оркестрирана кампања против ње, у различитим формама, коју спроводе поједине политичке партије, као и већински дио саме власти. Свјештенству, вјерницима и присталицама ЦПЦ се упућују најпримитивније и највулгарније ријечи, праве се подвале, шире клевете и дискфалификације.

Највише напада било је на поступак регистрације ЦПЦ код надлежног државног органа. О том питању и другим са тим у вези искуствима у упоредном праву, слиједи краћи осврт.

У складу са важећим Законом о правном положају вјерских заједница (Сл. лист СРЦГ,, бр. 9/77, 26/77, 32/88), Црногорска православна црква је први пут, 26. 07. 1995. године поднијела захтјев за регистрацију код надлежног органа у Републици Црној Гори. Захтјев је остао без одговора. Други пут захтјев за регистрацију је упућен 29. 09. 1999. године. Како ни на тај захтјев није одговорено, 23. 11. 1999. године је упућена жалба другостепеном органу, да би коначно 17. 01. 2000. године Црногорска православна црква била регистрована. Тиме је постала правно лице у складу са поменутим Законом. Како је за регистрацију вјерских заједница у Црној Гори надлежно Министарство унутрашњих послова, Црногорска православна црква се од тога тренутка почиње називати “полицијском црквом” од стране истих кругова који су јој оспоравали право на постојање. Са страница штампе и ТВ екрана сервирају се такве бесмислице и глупости у вези регистрације Црногорске православне цркве да је то несхватљиво и неприхватљиво. Или је у питању намјерно прећуткивање чињеница, елементарно незнање или покушај прикупљања јефтиних политичких поена од стране неких политичких структура. Од тих кругова упућују се критике црногорској власти зашто је регистровала Црногорску православну цркву. А власт умјесто да каже истину и одговори на постављена питања и саопшти јавности да је све урађено у складу са законом, “мудро ћути”. Међутим, за познаваоце овдашњих прилика непримјерено поступање доминантнога дијела власти у односу на Црногорску православну цркву није зачуђујуће. Уз то, догађа се парадоксална ситуација. Министарство унутрашњих послова Републике Црне Горе региструје Црногорску православну цркву, чиме примјењује законску норму, а предсједник Владе Републике Црне Горе јавно испољава своју приврженост Митрополији Српске православне цркве у Црној Гори и дискриминаторски се односи према Црногорској православној цркви, што је у супротности с правним, моралним, религијским и другим начелима. У демократским државама такав приступ није допуштен и може се рећи да је без преседана.

Поменимо само најновији случај. Прије неколико дана (15. 03. 2001. године) Предсједник Владе Републике Црне Горе, који је уједно и координатор Министарства вјера, позива и прима представнике вјерски заједница у Црној Гори: Католичке цркве, Исламске вјерске заједнице и Митрополије Српске православне цркве у Црној Гори, изузев представника Црногорске православне цркве, иако је према Уставу Републике Црне Горе то био дужан урадити пошто су вјерске заједнице равноправне. Такво понашање предсједника Владе не чуди, јер он већ дуже вријеме јавно изјављује да Црна Гора помаже и признаје само канонске цркве, а по њему једина канонска православна црква у Црној Гори је Митрополија Српске православне цркве. Па зашто је онда надлежно Министарство у Влади чији је он премијер регистровало Црногорску православну цркву ако је то тако?

Од стране Митрополије Српске православне цркве у Црној Гори и неких политичких странака поставља се питање уставности Закона по којему је Црногорска православна црква регистрована. Треба се присјетити да су између 1976. и 1978. године у свим републикама и аутономним покрајинама бивше СФРЈ донијети Закони о правном положају вјерских заједницама. У СР Босни и Херцеговини, СР Словенији и САП Војводини 1976. године, СР Црној Гори, СР Македонији, СР Србији и САП Косово 1977. године и СР Хрватској 1978. године. Њиховим доношењем престали су да важе законски прописи из те области у ФНРЈ/СФРЈ из 1953., односно 1965. године, као и одговарајући републички и покрајински. У вези са тим Црногорска православна црква саопштава:

1. У Републици Словенији и даље је на снази Закон о правном положају вјерских заједница из 1976. године, са измјенама и допунама из 1986. и 1991. године. По њему се вјерске заједнице региструју код Комисије за односе са вјерским заједницама. Иначе у Словенији је своје дјеловање пријавило 30 вјерских заједница, а међу њима и Српска православна црква (1976. године када је Закон усвојен). 1998. године припремљен је приједлог новога Закона по коме це регистрацију вјерских заједница обављати Министарство унутрашњих послова.
    
2. У Републици Македонији Закон о правном положају вјерских заједница донијет је 1977. године. По том закону регистрацију вјерских заједница обављало је Министарство унутрашњих послова. Престао је да важи 1997. године, доношењем новога Закона, по којему је регистрацију вјерских заједница преузела Комисија за односе са вјерским заједницама. У припреми је приједлог најновијег закона према којему регистрацију вјерских заједница треба да обавља Суд.
    
3. У Републици Хрватској је и даље на снази Закон о правном положају вјерских заједница из 1978. године. Питањима вјерских заједница бави се владина Комисија за односе са вјерским заједницама и Министарство управе. У припреми је нови Закон.
    
4. У Федерацији БиХ и даље је на снази Закон о правном положају вјерских заједница из 1976. године. Према њему регистрацију вјерских заједница обавља локални орган управе на територији на којој је сједиште вјерске заједнице. Незваничне информације говоре да је тај Закон на снази и у Републици Српској, као ентитету БиХ.
    
5. Није нам познато да ли у Републици Србији и даље важи Закон о правном положају вјерских заједница из 1977. године. Једино знамо да је крајем 1998. године најављен пројекат новога Закона.

Вјерске заједнице су морале тада, након доношења поменутих закона, то је потпуно јасно, пријавити своје дјеловање надлежним органима у складу са њима. Потврда за то је регистар вјерских организација Републике Словеније у коме је наведено када је која вјерска организација пријавила своје дјеловање надлежном органу. Тако су рецимо Католичка црква, Евангелистичка црква и Српска православна црква пријавиле своје дјеловање 1976. године иако се зна да су постојале на подручју Словеније и прије 1976. године.

И док се информације из бивших југословенских република, о вјерским заједницама и њиховом положају, добијају веома лако или се могу наци на Интернету, дакле доступне су свима, у Црној Гори је то знатно отежано или у садашњим околностима немогуће, претпостављамо због политичке воље неких структура из власти. То се неоправдано држи у конспирацији, по нашем мишљењу, са циљем да би се и даље сачувао монопол и ексклузивизам Митрополије Српске православне цркве у Црној Гори. Упркос флагрантном кршењу уставних начела и друштвених норми када су у питању легална и легитимна права Црногорске православне цркве од стране већинског дијела црногорске власти, она се, претенциозно, хвали пред домаћом и међународном јавношћу како је Црна Гора примјер у региону што се тиче поштовања и примјене основних људских права и слобода.

Чудно је и забрињавајуће да се оспорава регистрација Црногорске православне цркве, а на постављено питање од стране Црногорске православне цркве: када и како је регистрована Митрополија Српске православне цркве у Црној Гори, избјегавају да дају одговор они субјекти којима је то законска обавеза.

Чињеница је да је у секуларним државама црква одвојена од државе, да је црква независна у односу на државну власт, а да је државна власт самостална у односу на црквену власт. И држава и црква су независне у оквирима својих надлежности. Црква је дио друштва, дјелује у оквирима државе, мора бити дио правног поретка, мора успостављати односе са државом, са њом комуницирати, извршавати обавезе које се тичу односа са свјетовном влашћу. Црква ступа у различите правне односе (грађанско правне, облигационе, радно правне, насљедно правне, …) са државом и другим правним субјектима. Својство правног субјекта, правног лица, стиче се уписом у одговарајући регистар. На основу регистрације, Црногорска православна црква је добила од Републичког завода за статистику Обавјештење о извршеном разврставању јединица разврставања према класификацији дјелатности, на основу којега је отворила жиро рачун код Завода за обрачун и плаћање, да би могла обављати послове у правном промету.

Познато нам је да је 1996. године Митрополија Српске православне цркве у Црној Гори од Републичког завода за статистику Црне Горе добила Рјешење о разврставању организација – заједница по шифрама дјелатности, са којим је отворила жиро рачун код Завода за обрачун и плаћање. Поставља се питање да ли је Митрополија Српске православне цркве у Црној Гори приложила сва документа која су неопходна да би стекла својство правног лица? Црногорска православна црква је приложила Увјерење о регистрацији. Који је документ и је ли приложила Митрополија Српске православне цркве у Црној Гори, не знамо. Ако није регистрована на начин као што је регистрована Црногорска православна црква, она дјелује незаконито, бесправно. Замислите само да се послије свега што је речено о регистрацији Црногорске православне цркве утврди да је и Митрополија Српске православне цркве у Црној Гори регистрована као и Црногорска православна црква, да ли би се и за њу рекло да је “полицијска црква”. Иначе и Црногорска православна црква и Митрополија Српске православне цркве у Црној Гори имају исту шифру дјелатности. И једна и друга имају жиро рачуне, који говоре да су оне вјерске заједнице. Па како то да је Црногорска православна црква нерегуларна а Митрополија Српске православне цркве у Црној Гори регуларна.

На крају, од неких представника власти и дијела опозиционих партија, речено је како се канонске цркве не региструју. То је још једна обмана усмјерена против Црногорске православне цркве. И даље, није скандал и срамота регистрација Црногорске православне цркве, већ је скандал и срамота нападати њену регистрацију.

Нико не може реци да Руска православна црква није канонска ни да Русија није православна земља. У Русији је 1. 10. 1997. године ступио на снагу федерални Закон о слободи савјести и религиозним удружењима. Указ о проглашењу закона потписао је тадашњи предсједник Борис Јељцин. Члан 11. тога Закона говори о обавези религиозних организација да се региструју код надлежног органа Руске федерације. Међутим, много је занимљивији члан 10. У њену се говори о Уставу религиозне организације, па се каже да: “религиозна организација дјелује на основу устава”, који мора да је у складу са: “захтјевима грађанскога законодавста Руске федерације”. И Руској православној цркви то не смета. На јубиларном архијерејском сабору Руске православне цркве, одржаном у Москви од 13. до 16. 08. 2000. године, донијет је нови Устав Руске православне цркве. Члан 5. тога Устава гласи:

“Руска православна црква је регистрована у својству правнога лица у Руској федерацији као централизована религиозна организација.

Московска Патријаршија и други канонски дјелови Руске православне цркве који се налазе на территорији Руске федерације региструју се у својству правних лица као централизоване или мјесне религиозне организације.

Канонски дјелови Руске православне цркве који се налазе на територијама других држава, могу бити регистровани у својству правних лица у складу са постојећим законима у свакој држави”.

Тешко се може повјеровати да већински дио црногорске власти не зна за ово. А ако и не зна то је не оправдава јер непознавање права шкоди.