Реаговање Црногорске Православне Цркве на нова писања из фиктивног Кабинета монаха Бориса (Бојовића):

Монах Борис има евидентан проблем. Он у својој суштини није ни црквеног, ни правног карактера. Његов примарни проблем је одсуство хришћанске љубави. Он не воли људе, не препознаје као своје ближње ни пријатеље, ни сараднике, ни оне који му беспоговорно служе! Он користи људе, као фигуре у партији шаха. Завршна партија очигледно не иде ка разјешењу, како су планирали дарежљиви налогодавци из сјенке, па  су зато његове активности производ чисте панике.

За кога гођ је у свом досадашњем  црквеном животу умислио да му је препрека за постизање личних циљева, Бојовић је све чинио  да га уклони, а начини за то су били разни: добро разрађено сплеткарење и подметања, бојкот, тражење изузећа, као и инструирање људи да нападају оне које он сматра својим непријатељима. Себе је замислио као Петра II, па је имитирајући разна српска црквена братства формирао и властиту „перјаничку гарду“. У том смислу, монах Борис је прави „ревнитељ“ гордости.

Из најновијих диктата које записују Бојовићеви писари видимо да је његов бијес усмјерен на Директорат за сарадњу са вјерским заједницама и поименично на службенике у њему. Тражи се њихово изузеће.  Прошле године, у својој гордости, без најаве,  „изузео“ је директора Фонда ПИО  и  „пензионисао“ Митрополита Михаила, наравно, без новчаног износа пензије. „Добар рецепт“ за државне инфлационе рестрикције! Када се не би радило о законски веома проблематичним активностима, Бојовић би био  засигурно интересантан као психолошки и социолошки феномен! Добродошли у „клуб“ свих оних које је Бојан „изузео“, а Борис „искључио“ за своје четири деценије живота! У том виртуелном клубу има угледних владика, интелектуалаца, свештеника, па све редом, до обућара или трговаца који му нијесу по вољи. На крају ће, највјероватније, остати сам, јер ће временом у тој манији „изузети“ све своје сараднике, којима је већ забиљежио мане и пропусте и само чека погодан моменат да „удари“ на њих, a  у ту сврху у паничном страху од људи снима све телефонске разговоре 24/7.

Бојовићеви хитри писари записаше и то да се одређени службеници Директората за сарадњу са вјерским заједницама директно мијешају у унутрашња питања ЦПЦ, заборављајући притом да је случај Бојовића и дружине унутрашње питање ЦПЦ само на тему казни које им је ЦПЦ изрекла или ће им тек изрећи, као и у случају њиховог евентуалног покајања. Бојовић је очигледно преузео „матрицу“ Цркве Србије која се по свом дјеловању налази  изван Закона и изнад Устава, па га стога не интересује Устав Црне Горе, који у члану 14. каже да су вјерске заједнице одвојене од државе и слободне у вршењу обреда. Дакле, држава не може, нити смије да арбитрира у унутрашњим питањима  Цркве, нити да поставља или смјењује Митрополита или било које црквено лице.

Устав  Цркве се налази код  државе само као доказ  да се ради о вјерској заједници и да јој је сврха вјерска дјелатност.  Зато би Бојовић требао имати у виду да под  удар Закона долазе и њени клирици, као и сви други грађани, уколико  подривају уставни поредак или се баве незаконитим пословима: лажним представљањем и путем њега стицањем велике материјалне користи, злоупотреба симбола или печата Цркве!

Стога, све што предузимају од 3. септембра 2023. до данашњих дана, апсолутно не припада ЦПЦ, што је јасно свакоме ко жели да чује истину. Бојовић и његови пратиоци су изван ЦПЦ, по властитој жељи и одлуци, коју морамо уважити, без обзира што је таква одлука погрешна и прате је антицрквене  и антизаконске активности.

Јасно је свима да ни Директорат за сарадњу са вјерским заједницама или било који државни орган, нема право насилно вршити измјене у функционисању било које цркве или вјерске заједнице, чак ни онда кад их неко путем уличних окупљања покушава присилити на то.

Да је трагика Бојовићеве пропасти дубља него што смо мислили види се из саопштења његовог „Кабинета“ у коме кажу да је њихов улични скуп био јаван и да му је и сам Митрополит Црногорски могао присуствовати ђе би му узвишени Борис „удијелио правду“?! А сљедећом речиницом, превазилазе сами себе: „Да је смјена Митрополита била чин Божије милости, свједочи знатно увећање парохија, без обзира на разне клевете и опструкције“. Не либе се чак ни од тога да Бога доведу у везу са својим нецрквеним и неканонским дјеловањем! А о некаквим лажним парохијама по Андалузији и Трансилванији, које приказују као свој највећи успијех, сувишан је сваки коментар. Док разбијају ЦПЦ у самој Црној Гори, диче се сарадњом са осуђиваним преварантима по бијелом свијету! Ако је то оно што желе, нека им буде. Нас у ЦПЦ радује то што све више Црногораца и Црногорки отвара очи по питању трећесептембарског уличног перформанса једног жалосног каријеристе,  који је у незајажљивој жељи да господари, изгубио осјећај за стварност.

На Цетињу,
7. август 2024.

Информативна служба ЦПЦ