– Извор: Актуелно (Балша Кнежевић) –

Митрополит Црногорске православне цркве (ЦПЦ) Михаило казао је у разговору за портал Актуелно, да не очекује да ће се власт, коју је инсталирала Црква Србије позабавити противправним дјеловањем те организације.

”Очигледно је да је мисија и обавеза ове власти (у посљедње двије године) управо супротна – да се Црква Србије аболира за сва злодјела према држави Црној Гори и црногорском народу, односно цјелокупном несрпском становништву, те да се прикрију њене незаконите работе у сфери имовинског права и финансијског пословања”, казао је митрополи Михаило за Актуелно.

Поручио је да се не може отети утиску да је улога међународне заједнице као свједока или макар посматрача оваквог разбојничког наметања средњевјековне праксе и агенде у сред Европе, благо речено, чудна.

Подсјетио је да великодостојници других православних цркава у свијету описују СПЦ као секту унутар православља јер баштини светосавље, црквени национализам.

”Светосавље је постало одавно препознатљиви назив за овај милитантни, теократски и клерофашистички култ унутар православља. Светосавље је симбол етничког радикализма у православном свијету”, казао је Михаило.

Стога истиче да ће недавно покренута петиција за враћање отете имовине, трајати онолико дуго колико је потребно ”да сваки патриота, сваки слободан човјек, својим именом стане иза непоколебљивог ДА – за ослобађање од окова примитивизма и шовинизма сваке врсте”.

АКТУЕЛНО: Недавно је покренута петиција путем које Црногорска православна црква тражи повратак свог статуса који је имала 1905. године, као и повратак имовине која је након насилне српске окупације 1918. године, преписана на окупаторску и злочиначку СПЦ. Да ли очекујете да ће циљеви из петиције икад бити постигнути и што треба да се уради да би се они остварили?

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: Циљеви морају и хоће бити постигнути. Једноставно, кад год и колико год пута су у историји били изложени неправди, сили и злочину, Црногорци су одбранили своју слободу, своју државу, насљеђе и духовност. И овога пута ће. Нажалост, посљедње двије године десило се све оно на што су деценијама упозоравали индепендистичка јавност, патриотске организације и покрети. Све се одиграло брже него што смо и мислили.

У оваквим околностима, када су и етика и слобода на удару, Црногорци и Црногорке, као и сви грађани који су лојални нашој држави, послужиће се оним оружјем које, на крају сукоба између декаденције и просперитета, неизоставно побиједи – слободом духа и снагом љубави према својој земљи. Петиција коју смо покренули трајаће онолико дуго колико је потребно да сваки патриота, сваки слободан човјек, својим именом стане иза непоколебљивог ДА. Да – за ослобађање од окова примитивизма и шовинизма сваке врсте, да – за враћање Црне Горе у цивилизовани свијет, да- за очување црногорскога историјскога насљеђа, да – за слободу мисли и вјероисповијести, да – за мултиетнички склад и толеранцију.

Потпис је први корак којим ћемо показати и овој накарадној власти, а још битније, свим релевантним међународним адресама, да је црногорски слободарски дух несаломив и да не пристајемо бити изопштени из цивилизованог свијета, јер смо одувијек били дио њега.

АКТУЕЛНО: Која је улога државе по овом питању и да ли би државни органи требало да се више ангажују када је у питању ЦПЦ?

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: Не очекујемо да ће се власт, коју је инсталирала Црква Србије позабавити противправним дјеловањем те цркве, јер је очигледно да је мисија и обавеза ове власти управо супротна – да се Црква Србије аболира за сва злодјела према држави Црној Гори и црногорском народу, односно цјелокупном несрпском становништву, те да се прикрију њене незаконите работе у сфери имовинског права и финансијског пословања.

У Европи и остатку демократског свијета, подразумијева се једнак третман свих вјерских заједница. У Црној Гори, у 21.вијеку, имали смо ситуацију у којој је окосница државних избора 2020. био управо Закон о слободи вјероисповијести и правном положају вјерских заједница, којим је коначно требало да се ријеши питање црквене имовине, те да се црква друге државе, уведе у правни поредак и да се региструје у држави Црној Гори као и свака друга вјерска организација. Услиједило је очигледно правно насиље, противзаконито усвајање измјена поменутог Закона, а по признању српских епископа „њихови правни стручњаци“, правни савјетници српске цркве, су и писали те измјене. Црна Гора је тако, у једном дану, постала теократска држава у којој свјештеници парарелигијске, а све више и паравојне организације друге државе, пишу законе.

Притом, не може се нико отети утиску да је улога међународне заједнице као свједока или макар посматрача оваквог разбојничког наметања средњевјековне праксе и агенде у сред Европе, благо речено, чудна. Ако ово питање није питање владавине права и људских права, на којој се тако инсистира, шта би требало бити?

У оваквом контексту, у којем су премијери, и онај бивши, и наредни, и предложени, заједно са својим министрима, конзистентни једино у намјери да асимилују Црногорце у српски национални корпус, Црногорска црква не може ништа да очекује од државних органа. Зато су једино грађани Црне Горе ти у чијим је рукама судбина њихове државе и цркве. Ако је било ко имао дилема око праве природе ове власти, сада их више нема.

АКТУЕЛНО: Какав је статус ЦПЦ у посљедње нешто више од двије године након промјене власти? Која је разлика у односу на претходну власт?

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: У Црној Гори је на дјелу сегрегација читавог њеног народа, спроводи се реваншизам, асимилација и културоцид. Своју мржњу према симболима ове државе, према њеном културном насљеђу, а посебно према ЦПЦ, њеним вјерницима, поштоваоцима, свјештенству, актуелна власт не скрива. Напротив, миљеници власти, по дубини, утркују се који ће на безочнији, нечаснији, малициознији начин, унизити сваку црногорску посебност, сатријети сваки траг црногорског бића и самосвијести. То чине и физичким нападима, пријетњама, кривичним пријавама, против свакога ко се усуди исказати или демонстрирати отпор дискриминаторском односу према вјерницима Црногорске цркве или отпор силеџијском понашању свјештенства Цркве Србије.

Црногорска православа црква за актуелну власт не постоји. У најкраћем и најблаже речено – не постојимо – без навођења безброј ситуација када смо се обраћали надлежним институцијама у циљу остварења права која нам законом припадају, без навођења примјера, а који су заправо утемељена пракса, фаворизања само једне религијске организације. Црква Србије је инаугурисана као ултимативни, врховни ауторитет у нашој држави. А њена вјековна агенда је позната. Сјетих се једног од графита који је освануо у Црној Гори, након избора, и гласи „крстиће се и ко неће“. Ова максима је вишезначна и говори о самој суштини и плановима тзв. СПЦ и власти коју је инсталирала у Црној Гори.

Имајући то у виду, очигледна је разлика у односу на претходну власт. Од распада бивше Југославије српска црква постала је незаобилазан политички субјекат на овим просторима и инспиратор сукоба и братоубилачких ратова 90-тих. Тако да, када кажете, претходна власт, то се са становишта Црногорске цркве, може тумачити као дужи временски период. Црногорци су морали, својим личним залагањем, сваки грађанин понаособ, да обнављају своју цркву, да се самоорганизују, како би вратили у живот стожер црногорске државности и духовности. Сви се сјећамо 90-тих, ложења бадњака на тргу на Цетињу, патриотских антиратних скупова, који су чували образ и част Црне Горе у вихору рата. И тада, као и сад, ЦПЦ је била много више од религијске организације. Она је, била и остала, симбол свега што је грађанима Црне Горе, које год вјере били, најсветије. Тада је ЦПЦ била божија порука о братској љубави, и то усред полицијских кордона и наоружаних паравојних јединица. ЦПЦ је била слика љубави и међуетничке слоге, а СПЦ је била слика ратног злочина. Исту слику имамо данас.

Од обнављања црногорске државне независности 2006. године однос се према нашој цркви промијенио. Чињеница да се на црногорским институцијама завијорила црвена застава са нашим грбом, да се почела полако црногорска историја ослобађати од српских фалсификата, неминовно је довела и до тога да ЦПЦ буде видљивија у друштву и видљива за тадашње државне власти. Ипак, захваљујући деценијском малигном дјеловању тзв. СПЦ и њене испоставе у Црној Гори, Митрополије црногорско-приморске, финансијска и пропагандна надмоћ омогућила јој је да постане незаобилазан актер на нашој политичкој сцени. Па је тако у власништво тзв. СПЦ у катастар уписано, по мишљењу стручњака, око 80% објеката без било какве исправе подобне за упис права својине, без било којег доказа којим се доказује право на упис.

СПЦ никада није регистрована у Црној Гори у складу са законским прописима, није имала правни субјективитет. Како је таква организација постала главни политички фактор, зашто и како је изграђен храм СПЦ усред Главног града Црне Горе, зашто није уклоњена лимена црква с Румије, откуд толико нелегалних уписа у катастар? Све су ово питања за претходну власт.
Зато су сада Црногорци опет на истом задатку. Можемо се ослонити једино на себе и на своју досљедност у борби за право које нам припада, да вратимо што нам је отето, оскрнављено, окупирано.

АКТУЕЛНО: Како коментаришете потписивање такозваног ,,темељног уговора” са такозваном СПЦ и какве ће посљедице, на сраман начин потписан окупациони акт, имати на Црну Гору?

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: То је покушај легализације пљачке и скрнављења сакралних објеката и историјских споменика Црне Горе. Поробљавања Црне Горе, утирања њеног историјског насљеђа, идентитета и аутентичности. Посљедице не могу наступити ако сви лојални грађани државе црногорске буду на висини задатка, а што им је у аменет оставила борба и жртва наших предака и славних владика.

АКТУЕЛНО: Све више у јавности испливавају докази да је такозвана СПЦ паравојна, милитаристичка организација која је неизоставни фактор у пројекту стварања ,,српског света”. Доказано је да у сврху овог малигног пројекта не бирају средства, и не презају од пружања политичке, логистичке, идеолошке и пропагандне подршке, а чак се доводе у везу са криминалним структурама и набавком оружја. Да ли се таква СПЦ може уопште сматрати за вјерску организацију и да ли оваквим својим злочиначким понашањем штети православној вјери? Да ли држава има снаге да се одупре злочиначком дјеловању такозване СПЦ?

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: Све што сте навели, одавно је јасно. Великодостојници других православних цркава у свијету описују СПЦ као секту унутар православља јер баштини светосавље, црквени национализам, чија је синтагма “један народ, једна религија и једна држава”. Светосавље је постало одавно препознатљиви назив за овај милитантни, теократски и клерофашистички култ унутар православља. Светосавље је симбол етничког радикализма у православном свијету.

Довољно је осврнути се унатраг на историју у задњих 70 година. Која је то православна црква у Европи тако активно учествовала у разним ратним кампањама и благосиљању злочинаца и братоубиства као Српска православна црква? Почев од злочина у служби Хитлера па све до злочина у рату 90-их у Хрватској и БиХ.

Посљедњи покушај започињања још једног крвавог пира од стране тзв. СПЦ десио се на Цетињу, приликом срамног, насилног устоличења српског попа на трон Св. Петра Цетињског, када је буквално Црна Гора доведена на ивицу грађанског рата. И сам премијер потврдио је да се устоличење мора десити и по цијену људских жртава. Мудрошћу и храброшћу Црногораца и Црногорки који су тих дана бдјели и стражарили над црногорском Пријестоницом, до сукоба није дошло. Али, та срамна слика слијетања свјештеног лица под панциром и под заштитом до зуба наоружаних плаћеника српских и руских обавјештајних служби, остаће уписано у историји бестиђа, у историји потонућа српске цркве у (ауто)деструктивни фанатизам.

АКТУЕЛНО: Недавно сте присуствовали комеморацији сребреничким жртвама у Меморијалном центру Поточари, када сте послали поруку да ”српски народ није геноцидан, али да његове вође јесу”. Да ли ће се српски народ ,,дозвати памети” ако се промијени политичко-идеолошка гарнитура која га води?

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: Чињеница да би се самим признавањем геноцида у Сребреници Србија суочила са обавезном репарацијом за жртве злочина у БиХ, чини да његово негирање од стране српских власти буде још више неморално, да се геноцид и страдање читавог једног народа банализује и злоупотребљава у сврху јефтине пропаганде. Не могу се људске жртве репарацијом плаћати.

Изјаве појединих посленика и представника Црне Горе да „геноцид није почињен над Бошњацима, већ над људима“, застиђела је сваког човјека који има елементарно саосјећање, али и знање о међународном праву. Дефиниција геноцида управо наглашава да је геноцид злочин уперен против једног народа, на истребљивање читаве етничке или религиозне групе, а што је на примјеру Сребренице потпуно јасно.

Српски народ мора проћи кроз катарзу и суочавање са злочинима почињеним у његово име. У том контексту је изречена моја изјава у Поточарима. Тек онда када се сваки Србин застиди и покаје због пострадалих жртава у Босни, Хрватској, на Косову, кренуће и Србија да излази из мрака хегемонизма и мржње. Ипак, управо зато што је створена атмосфера мрака, насиља, безумља, утолико је веће поштовање и дивљење за оне храбре људе у Србији који су досљедни у својој борби за модерну Србију, ослобођену патологије стварања и измишљања непријатеља, како међу Србима у Србији, тако изван њених граница.