Свако ко је прихватио хришћанство као своју вјеру добро зна да се живи човјек не може замислити без искушења. Она не долазе нашом вољом, него вишом силом. Нама је познато како је у дугој историји постојања живот млио људске судбине и разарао њихов душевни склоп. Зато су многи догађаји у животу дубоко прожети психологијом. То нам намеће питања: Да ли су људи увијек жртве својих горких судбина? Или: Зашто су многи људи „закинути“ у свом животу? Је су ли искушења узрочници кошмарних драма и људских конфликата? Дубоко схватајући ту истину, можемо доћи до констатације да су многа загонетна својства егзистенције наметнута вољом других. Тако овоземаљски живот протиче у непрестаној борби са искушењима. Прави вјерници налазе рјешење у чињењу добра, а има доста и оних који се опредијеле за зло које има сложене структуре и веома га је тешко објаснити. Ако се отворе једна његова врата, отворе се безброј њих. То ће нам поćедочити наша прича о човјеку који живи у свијету искушења, односно у свијету прерушених илузија и болесних амбиција. Умислио је да је митрополит у Црногорској православној цркви умјесто живог и здравог Митрополита Михаила. Што би било да је умислио како је он предćедник Црне Горе када је спреман да сахрани живог митрополита? Заборавио је на свијетлу традицију и слободарску херојску историју Црногорске православне цркве и њен узвишени морални кодекс. Кренуо је у урушавање ових врлина не бирајући средства да стигне до циља. Као сљедбеник Митрополита Антонија, Митрополит Михаило је са Црногорцима чувар традиција Црногорске православне цркве која је три и по вијека, одлуком својега народа, управљала државом Црном Гором. Мукотрпну одбрану ЦПЦ и њену обнову, у најтежим данима њене новије историје, викарни епископ Борис (Бојан Бојовић) разбија урушавањем њеног унутрашњег јединства и канонског поретка. У години јубилеја 30 година од обнове ЦПЦ покренуо је широку кампању са властитим истомишљеницима из земље и са стране како би дошао на митрополитску столицу бесправно, безакоњем, неканонски и антиуставно. То доказују многобројне кривичне пријаве и обимни доказни материјал о коме ће бити више ријечи у овом даљем тексту. Подćећамо на његов долазак код Митрополита Михаила и стицање васпитања и образовања у ЦПЦ. У ЦПЦ дошао је у пратњи родитеља који су га довели као члана хора Српске православне цркве из Подгорице. Од школске спреме поćедовао је осмогодишњу школу. Да би се даље усавршавао, уписао је ванредно четворогодишњу стручну школу у Цетињу, пошто није испуњавао законске услове за стицање својства редовног ученика. По њеном завршетку Митрополит Михаило упутио га је у Италију код својег пријатеља православног митрополита Антонија Де Роса да код њега научи основне елементе из богослужења. Након повратка Бојовића из Италије Митрополит Михаило га је поступно произвео за ипођакона, затим рукоположио за ђакона и свјештеника. Затим је распоређен да обавља богослужења у Котору. Предćедник Црквене општине Котор је захтијевао од Митрополита Михаила да га премјести из Котора на неко друго мјесто у ЦПЦ због Бојовићеве настраности, о чему постоји одговарајућа документација која се током времена формирала.

1. Запис о свјештенику Бојану и односима са извјесном женском особом у Љетњиковцу краља Николе у Никшићу.
2. Комплет од 12 записа о настраним склоностима викарног епископа Бориса (бисексуализам, хомосексуализам) (записи – писмене изјаве од 05.04.2020., запис без датума, писмо од 07.09.2021., писмо од 10.06.2021., писмо од 28.08.2021., писмо од 23.06.2019., запис без датума, писмо од 07.05.2019., писмо од 28.08.2019., запис недатирани и писмо од 27.07.2022. године).

Са дијелом писане документације која постоји о његовом девијантном понашању, Митрополит Михаило је упознао викарног епископа Бориса. ЦПЦ поштује универзална људска права и слободе, уставна, законска и међународна права мањинских група и ЛГБТ заједнице, али у Цркви важе за њена оба реда (свјештенике и монахе) правила која не допуштају те и такве појаве и односе.

Митрополит га је премјестио у епархију Острошко-Никшићку. Послије рукоположења за свјештеника, Бојовић се оженио и склопио црквени брак, који није дуго трајао. Након тога поднио је молбу за монашење. У том тренутку Његово Блаженство Митрополит Михаило био је увјерен да је Бојовић духовно сазрио да прими на себе све обавезе монашког живота. Митрополит га је замонашио. Чин монашења обављен је у Кијеву 26. јула 2016. године. Дужност монаха врши и даље служећи у Никшићу. Затим уз помоћ Митрополита Михаила одлази у Кијев, ђе је ванредно уписао Кијевску духовну академију коју је на интервенцију Митрополита Михаила завршио са добрим успјехом. Као свјештеник положио је заклетву у ЦПЦ. Све титуле хиротесије и по врху митру без крста, што је велико признање монаху и свјештенику које се ријетко даје, додијелила му је ЦПЦ са потписом Митрополита Михаила. Сва ова одликовања и двије заклетве (свјештеничку и монашку) Бојовић је касније погазио и сам себе осудио као недостојног свјештеника ЦПЦ. Прије извршене хиротоније Бојовића, Митрополит Михаило је са њим отишао у Кијев и замолио епископа Кијевског да га замонаши у чин архимандрита. Овај догађај је по жељи Митрополита остварен са циљем зближавања двију пријатељских цркава, Црногорске и Украјинске које је постојало још у Његошево доба са чувеним украјинским пјесником Тарасом Шевченком. Истичемо да је уз ове догађаје, пријатељство обновљено и учвршћено између двије аутокефалне цркве и поćетом Кијевског патријарха Филарета ЦПЦ и Црној Гори. Том приликом је Његова Светост кијевски патријарх Филарет рекао на Дворском тргу Краља Николе на Цетињу: „ Аутокефалну Украјинску православну цркву и Аутокефану Црногорску православну цркву, поред других православних цркава, признаје и сам Господ Бог.“

Епископ Бојовић је својим деструктивним активностима погазио епископску заклетву, а тиме и пријетходне двије. Упоредите неке реченице из обраћања епископа Бориса Његовом Блаженству Митрополиту Михаилу, Високопреосвећеној браћи архијерејима, свјештеницима, часном црногорском народу, уваженим угледним гостима и јавности Црне Горе, такође на Цетињу, 16. јуна 2019. године, са каснијим његовим деликтним понашањем и погубним штетним дјеловањем: „Почињем ово обраћање прво благодарећи Богу којег прослављамо! Не знам чиме завриједих да се на мени грешном излије толика благодат Светог Духа преко руку и молитви нашег Митрополита Михаила и браће Архијереја уздижући ме у Епископски чин и дајући Архипастирску службу у Цркви Христовој. Сматрајући себе недостојним ове велике службе и потпуно свјестан тешког крста који преузимам данас, слиједећи Христов пут: „Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.“ (Лука, 14, 27) Свједочи Свето Писмо.

Убрзо 24. јуна навршава се 21 година како сам узео свој крст и дошао у окриље наше Свете Црногорске Православне Цркве да служим Господу и народу. Велику благодарност изражавам нашем Митрополиту који је имао стрпљења, искуства и воље да једно несташно дијете, какво сам био, изведе на прави пут и духовно изгради за ову службу коју ми данас повјерава…“

Ако је 16. јуна 2019. године Борис (Бојан) Бојовић имао овакав поглед на свијет, усмјерен религиозно, вјерски, хришћански, црквено, правно и канонски, ако је слао разборите и добре поруке Митрополиту, Црногорској православној цркви, својим друговима и браћи свјештеницима, подстицајно дјелујући разумом и истином на вјернике, поштоваоце и приврженике ЦПЦ, црногорске породице, сроднике и сународнике, с правом се питамо одакле се одједном код њега десише радикалне промјене? Ђе се ђеде сва она благодарност и захвалност према свом доброчинитељу Његовом Блаженству Митрополиту Михаилу? Умјесто свега тога сада према Митрополиту Михаилу исказује крајње непоштовање, упућује увреде и поруке типа „Ко је први биће посљедњи, а ко је посљедњи биће први.“ Непримјерена и увредљива реторика којом се напада достојанство Митрополита Михаила и озбиљно урушавање јединства ЦПЦ штетан је ударац не само нашој јединој духовној институцији која окупља све људе који искрено воле Црну Гору, без обзира на њихову вјерску и националну припадност, него и држави Црној Гори. Јер од искона је позната чињеница да је патриотска ЦПЦ својом мисијом и безрезервном подршком самосталности Црне Горе исказала своје трајно опредјељење за суживот, заједништво, толеранцију и уважавање свих припадника других народа који живе у држави Црној Гори. Захваљујући разумном дјеловању Митрополита Михаила као поглавара ЦПЦ, Црногорци нијесу и не могу бити пријетња и препрека за остварење вјерске равноправности и једнакости других грађана у демократској, грађански изграђеној држави Црној Гори. Ако викарни епископ Борис сматра да су овакви ставови Митрополита Михаила посљедица његове старости и неспособности, те због тога треба да се уклони по сваку цијену са митрополитског трона, очигледно има неке друге, екстремне (профитерске) амбиције које утичу на његово понашање. Његови покушаји да мимо законских прописа и канонских правила уклони Митрополита Михаила јалова је работа јер у православљу важи сљедећа правна клаузула: „Достојанство Митрополита је доживотно.“ То значи да је његов мандат доживотан и да он може престати смрћу или добровољним одступањем са дужности.

Такође подćећамо викарног епископа из Никшића да му је у једном дугом и битном периоду живота Митрополит Михаило био пријатељ не само због доброчинстава, али му викарни епископ Борис није одговорио племенитошћу, добрим дјелима и захвалношћу на адекватан начин. Није зато што он у себи нема ништа доброћудно и хумано. Те врлине за њега су непознанице. Старовременска мудрост каже: „Не стичемо пријатеље тиме што примамо доброчинства, него зато што их чинимо.“ И још једна старовременска мудрост опомиње да се доброчинства и доброчинитељи никад не заборављају, већ их треба поштовати: „Не говори ружно о пријатељима и доброчинитељима.“ Ко то не зна, не треба да се горди својим епископским звањем и спољашњим изгледом. Епископ се не бира за сватове па да буде пресудан његов вањски изглед и љепота. Паметан човјек тежи да буде лијеп по својим доброчинствима и свим хришћанским врлинама. Исто тако, не треба славити своје заблуде и називати их разборитошћу и врлинама. Овоме можемо додати: Не треба очекивати добра дјела од човјека који служи као лош примјер.

Епископ Симеон у недатираном писму написаном Митрополиту Михаилу на официјелном меморандуму пише: „Борисово свјештеничко рукоположење било је врло негативно за нашу Цркву… Мислим да је Борис због свог епископског посвећења пао у психичку ситуацију и заборавља на понизност која уопште мора произаћи из монаха… Владика Сергеј је, чија сам ти писма послао, упозорио ме на њега након што га је упознао и рекао да је Бојан погрешна поставка у нашој Цркви.“

Доказ: Писмо епископа Симеона Митрополиту Михаилу (недатирано).

Дакле, епископу Симеону није промакло да се крије нека тама у души викарног епископа Бориса, која му производи неки искривљени однос према стварности. Епископ Симеон запажа да се ради о некој болесној слици реалног свијета која као „уображење“ представља изобличеност свих реалија. Борисове реакције су у складу са том представом изобличеног свијета у коме је он „главни лик“ којем су сви подређени.

Епископ Симеон у оригиналном писму са пријемним печатом 12.05.2018. године, указује на недостатке свјештеника Бојана Бојовића који су препрека да постане епископ. Писмо завршава реченицом: „Ако то буде случај и ја ћу вући консеквенце.“

Доказ: цитирано писмо са пријемним печатом од 12.05.2018. године.

Епископ Симеон наслућује патолошке планове свјештеника Бојовића које овај потајно припрема за вријеме кад ће га хиротонисати за епископа. Препознао је жељу, намјеру и крајњи циљ Бојовића да се угнијезди као епископ у ЦПЦ. Мреже које свјештеник Бојан плете упозоравају на потребу спрјечавања његове хиротоније за епископа. Јер ако оствари своју намјеру, скинуће дефинитивно маску са себе.

У недатираном оригиналном писму архиепископ Симеон истиче да је од стране свјештеника Бојана преварен, због чега је Митрополиту Михаилу написао писмо стилом и вокабуларом који нијесу достојни једног епископа. „Јер такав одоговор не треба ни једном псу који је зацијело боље заслужио.“ Архиепископ Симеон децидно изјављује Митрополиту Михаилу: „Ја никада нијесам доводио у питање сукцесију Вашег Блаженства.“

Доказ: цитирано писмо.

И ово писмо Епископа Симеона треба схватити као упозорење на опрез. Бојовић је у успону, дубоко улазећи у авантуру прећераног црквеног напредовања. При томе све више се удаљује од пута и учења Исуса Христа. Пун је себе и умишља да напредује до достојанства Митрополита. Без икакве резерве креће према средишту својих планова, намјера, тежњи и жеља, без обзира што су све његове замисли далеко од објективне стварности. А највише га занима митрополитски трон. Он је главни циљ неодмјерених и неумјерених тежњи четрдесетогодишњег Бојовића. Историја православне Цркве, у овом случају црногорске, по њему, мора се кретати супротно досадашњем правцу кретања. Овђе се прекида сваки однос према традицији једне православне Цркве и Бојовића сврстава у штетне освајаче, потчинитеље, који знају о хришћанству „колико и глуви о музици“.

У писму архиепископа Симеона Митрополиту МИхаилу, датираном у Бечу 18.06.2017. године, између осталог се каже: „Ти и ја знамо ко је био састављач овог писма, и због тога остајем при мојој изјави да је овај човјек пун мржње против мене и његов цијели пут у цркви је мегаломански, пун интрига, и не само против тебе, већ против свих људи који му стану на пут. Ја сам дјеломично крив што сам утјецао на Твоје Блаженство да ову недостојну особу доведемо на већу позицију у Цркви. Меа цулпа (моја грешка) ! Такођер овдје молим за опрост, јер нијесам знао са којом лажношћу овај човјек хоће доћи до свог циља. И када мислим на то, да ће ова особа једног дана бити твој насљедник, буде ми лоше. Нека Бог сачува Цркву од тога! Зато ја правим крај унапријед да не бих морао доживјети ту ситуацију.“ У завршном дијелу писма архиепископ Симеон каже Митрополиту Михаилу: „Моја блискост са мојим некадашњим духовним сином, не мојом кривњом, не може се више поправити јер сам прекасно препознао гдје он тебе и мене жели одвести. Овакво поступање неће му донијети благослов одозго.“

Овако архиепископ Симеон аутентично пише о свјештенику Борису Бојовићу и његовој „моралној величини“.

Доказ: цитирано писмо.

Овим исказом отварају се све карте. Већ су на столу. Све намјере и активности Бојовића епископ Симеон је назвао правим именом. Постаје нам јасно са каквим се несхватањем организације и функције Цркве судара Бојан Бојовић. Он не размишља у складу са разумом, него размишља митски. Велики мегаломан и митоман. Стварност није усклађена са његовим замислима. Устројство Христове цркве постоји вјековима уназад и успјешно функционише на основу безусловног припадништва и оданости њој. Она почива на одређеним правилима и та правила не може нико мијењати. Чак ни млади викарни епископ, носилац „нове свијетле будућности“.

У недатираном писму потписаном од архиепископа Симеона, које потиче из времена прије хиротоније епископа Бориса (Бојана Бојовића) архиепископ Симеон каже Митрополиту Михаилу: „Ти имаш намјеру да Бојана промовираш у епископа… Ја знам да желиш насљедника, али не тако неког недостојног и човјека мегаломана као што је Бојан“.

Доказ: цитирано писмо.

Још један доказ Бојовићеве грандоманије, односно самопрецјењивања својих способности, моћи и прећераних амбиција.
У писму архиепископа Симеона викарном епископу Борису од 09.01.2022. године архиепископ Симеон критикује и упозорава епископа Бориса за чланак на интернету поводом Божићне честитке вјерницима. Чланак је апсолутно неприкладан јер у њему је демонстрирано велико незнање, што потврђују Симеонове ријечи: „Био сам ужаснут толиким незнањем.“

Доказ: цитирано писмо.

„Не да нијеси способан да говориш, него си неспособан да ћутиш.“

У недатираном писму архиепископа Симеона, потписаном његовим аутентичним потписом, упућеном Митрополиту Михаилу, изјављује се да „отац Иван говори о томе како му је епископ Борис поткопао ауторитет. Он поткопава мој ауторитет једноставно игноришући моје позиве и налоге које дајем“.

Доказ: цитирано писмо.

Доказа за недолично понашање викарног епископа Бориса Бојовића има напретек. Сви су код Митрополита Михаила. Свим грађанима Црне Горе који желе да виде доказе, то ће бити омогућено.

У писму архиепископа Симеона Митрополиту Михаилу, које је потисано аутентичним потписом, са пријемним печатом од 20.05.2019. године, пише: „Ми обојица знамо какве гласине изнова круже од појединих људи али и свјештеника, чак у иностранству, о хомосексуалним наклоностима архимандрита Бориса.“

Доказ: цитирано писмо.

У писму архиепископа Симеона, датираном у Бечу 03.02.2018. године, са пријемним печатом Цетињске поште од 13.02.2018. године, архиепископ Симеон дословно каже за свјештеника Бојана Бојовића: „Он је Јуда, а једном Јуди се не може вјеровати; он је вук у јагњећој кожи. Није на мени да судим о Бојановом моралу, али ти знаш да многе особе у Црној Гори, а такођер и у Македонији означавају Бојана као хомосексуалца. Ја лично вјерујем да је он бисексуалан.“

Доказ: цитирано писмо.

НАПОМЕНА: Црногорска православна црква традиционално баштини изворно православље које својим хришћанским учењем искључује могућност да у Цркви свјештеничку и епископску службу обављају људи који показују склодности ка блуду. На основу своје узвишене етичке традиције ЦПЦ гаји и развија своју мисију са одлучним ставом да свјештеници са моралним настраностима и оваквим карактеристикама не могу доћи на њено чело и управљати њеним послањем. Ово важи за све, па и за викарног епископа Бориса.

Митрополит Михаило: „Почетком ове године упозорен сам да је викарни епископ Борис ријешио да ме смијени са мјеста црквеног поглавара и да он то мјесто преузме, као и да се неће устезати да то учини , чак и по цијену да мој живот није до краја безбједан“.

Доказ: оригинални документ који се налази у архиви ЦПЦ.

Викарни епископ без епископије Борис Бојовић, , поред осталог, није дјеловао у складу са православним учењем и црквеним правилима. Посебно се стављају примједбе на оне одредбе члана Устава ЦПЦ које прописују да се докаже часном црквеном службом, угледним животом и преданим радом на добро Цркве и народа, те да таквим радом стиче опште поштовање и искаже способност за службу коју обавља. Погазио је и ријечи из заклетве коју је полагао на дан своје хиротоније за епископа, а које се односе да ће вазда бити вјеран и предан, да ће чувати јединство ЦПЦ поштујући њен Устав и прописе донесене на основу њега, да ће се у свим дјелима и поступцима руководити искључиво Добром и у интересу Свете Цркве и отаџбине Црне Горе. Своју дужност није вршио савјесно и правилно, нити је наредбе, рјешења, одлуке и упозорења виших власти, прије свега Митрополита Михаила, тачно извршавао у складу са постојећим прописима и Уставом. Такође стоји обавеза за викарног епископа да моралним и побожним понашањем служи као узор Цркви. Да би се спријечиле злоупотребе и кршења канонских и црквених прописа, још у ранијем периоду живота и рада Христове цркве донешена су одређена правила, нама позната под именом Апостолска правила. Црква је апостолска. Она је Апостолска зато што су је основали апостоли. Управо због тога она чува Радосну вијест Спаситеља коју су они преносили. У овом смислу „апостолност“ је синоним за „истинитост“. Стога „апостолност“, у пуном смислу те ријечи, може да се односи само на „Унам Санцтам“ (Једина Света), то јест на Цркву Православну. Континуитет апостолског насљеђа јесте неопходан услов, али не и довољан. Законски насљедници апостола су епископи, који вјерно чувају апостолско учење. Они имају право да говоре ријечи истине. Зато су Апостолским правилима запријећене казне за сваки прекршај, неканонско и нецрквено понашање, као и одступање од важећих црквених прописа. Ето одговор на питање: Зашто је понашање викарног епископа Бориса Бојовића противцрквено, забрањено и кажњиво? Њему хиротонисање за епископа и служба викарног епископа у ЦПЦ не користи за афирмацију правих, истинских вриједности Христове Цркве које проистичу из апостолског насљеђа, него за остварење властитих циљева који, нажалост, нијесу усклађени са васељенским устројством Цркве наслијеђеним од апостола. Богу се мора служити цјеловито, свом енергијом својега бића. Оно што је за викарног епископа Бориса узвишено, пред Богом је одвратно. Само Бог свему даје праву вриједност, достојанство, углед. Коме су важније страсти, новац, луксуз, богатство, алкохол, дрога, пороци, није уопште вјерник. Ко уобрази да од самога себе може створити малога бога, односно ко уопште није достојанствен, угледан, праведан, ко се не служи истином и мисли да може бити „веома важан“ у сопственим очима, али је склон перверзији, он је охол, уображен, надмен, горд, славољубив, себичан, ниподаштава и омаловажава људе и није му мјесто у Цркви. То показује тиме што викарни епископ из Никшића, који не смије бити правни заступник ни представљати ЦПЦ у средствима јавног информисања и медијима, нити склапати уговоре и послове, што су све надлежности Митрополита Михаила, ипак ради неке послове што нијесу у домену његових овлашћења. Напомињемо да такође нема право да ЦПЦ представља на скуповима, саборима и договорима пред осталим аутокефалним црквама, као и на црквеним, државним и народним свечаностим. Све то тешко погађа сујету викарног епископа који је умислио да је он митрополит ЦПЦ умјесто Митрополита Михаила, па често злоуптребљава и неовлашћено ради неке послове које смије обављати само власт Цркве. Умишљеном „митрополиту“, односно викарном епископу Борису поручујемо да ће сви „познати истину, и истина ће сваког избавити“ (Јеванђеље по Јовану, 8, 32). Је ли могуће да се Борис не може одупријети злу које га наводи на овакво понашање? Заправо си човјек по томе колико се можеш одупријети негативним поривима и нагонима. Мораш бити судија сам себи и побиједити зло које влада тобом. Зар није имао довољно времена (25 година у ЦПЦ) да се изгради као личност да му поштење буде најљепши украс, а не највећи ужас? Себични и грјешни интереси поништавају га као човјека који би морао да тежи савршенству. Свијест му још није схватила какве је велике вриједности дао за безвриједности. Очигледно није схватио што значи достојанство и част епископа, то јест владике, настављача дјела апостола и Исуса Христа. Заклео се да Христа неће никад напуштити, а већ је посрнуо при првим епископским (владичанским) корацима и својевољно издао стародревну хришћанску догму и ставове које нам је оставио наш Господ Исус Христос. Стиче се утисак да он не може контролисати себе, своје нагоне и пориве, већ допушта да њиме управља владарски, то јест господарски инстинкт, несвјесна или свјесна тежња, побуда. Просто речено, он себе доживљава као владара, односно господара, па у том смислу настоји да буде надмоћан и доминира над другим људима.

Због свега тога Црногорска православна црква подноси Основном државном тужилаштву више кривичних пријава против Бориса Бојовића.

На основу члана 255 и 256 ЦПЦ поднијела је кривичну пријаву против Раичевић Зорке из Подгорице, због основане сумње да је у току 2021. и 2022. године заједно са 6 лица основала НВО под именом „Лучиндан“ са ćедиштем у Подгорици и лажно се представљајући да је исту основала са намјером прикупљања средстава за ЦПЦ и њихов одлазак у дијаспору. Све је то радила са намјером да дијаспора уплати неодређени износ на жиро рачун НВО „Лучиндан“: 520-41212-17 који је касније користила као лична средства. Сву ову активност је вршила против изричите забране Митролполита Михаила, који је децидно забранио коришћење назива „Лучиндан“ и било коју активност у име и за рачун ЦПЦ. Свим овим радњама она је основано сумњива да је извршила кривично дјело преваре из члана 244 КЗЦГ. У образложрњу кривичне пријаве истиче се да је имала подршку и сагласност из ЦПЦ од викарног епископа Бориса Бојовића из Никчића. Да би од себе отклонио сумњу, викарни епископ Борис сугерисао је Зорки Раичевић да врати паре ЦПЦ или власницима.

На основу члана 255 и 256 ЦПЦ подноси кривичну пријаву против Бориса Бојовића, викарног епископа са службом у Никшићу, због основане сумње да је у периоду од 2020. до 2022. године организовао санацију Љетњиковца Краља Николе у Никшићу без консултација и договора са Митрополитом Михаилом и Црногорском православном црквом, након чега је игносрисао допис Митрополита Михаила да испостави финансијски извјештај о утрошеним новчаним средствима, која се према неким информацијама крећу око 270.000,00 еура, не подносећи рачуне управо онима који су га поставили на тако одговорну и високу дужност, чиме је основано сумњив да је извршио кривично дјело злоупотребе повјерења из члана 249 КЗЦГ. У образложењу се предлаже ангажовање вјештака грађевинске и финансијске струке о изведеним радовима и утрошеним средствима, након чега би било прецизније изјашњење подносиоца пријаве.

На основу члана 202 КЗЦГ приватни тужиоци Митрополит Михаило и Душко Гленџа из Цетиња, подносе приватну кривичну пријаву против Ане Радуловић из Подгорице (њени лични подаци су у ЦПЦ), због основане сумње да је у тексту под насловом „Гленџино славље и тајни састанци Митрополита Михаила са Јаковом“ (Милатовићем), објављеном на мрежи Монтенегру У. С ВОРЛД НЕВС од 03.04.2023. године изнијела неистине из личног живота приватних тужилаца, да се „Побједа Јакова Милатовића славила и на Цетињу… коју је организовао Црквени одбор ЦПЦ у граду, односно предсједник Душко Гленџа… који је иначе осуђивано лице, сарадник Шкаљарског клана и један од најистакнутијих сарадника Светозара Маровића, прије његовог срамног бјекства у Србију… који је свједок и учесник паљења документације о донацијама црногорске дијаспоре ЦПЦ, која је износила скоро 100.000,00 долара, што је и разлог паљења документације… Да је у петак вече Душко Гленџа био организатор састанка Јакова Милатовића и Митрополита Михаила у Владичанском дому на Цетињу… послије састанка Милатовића са митрополитом цркве Србије Јоаникијем… Да је Митрополит Михаило под директним утицајем Гленџе… Да је по налогу Грађанског покрета УРА и покрета Европа сад… финансије свих одбора вежу за Цетиње и на тај начин спријече њихова дјеловања и утицај… чији је главни циљ гашење ЦПЦ… те се сумња да су Гленџа и Митрополит Михаило у константној комуникацији са Руском православном црквом… те да је извјесно а што огромна већина вјерника ЦПЦ сматра, је чињеница да Митрополит Михаило није у стању да буде на челу ЦПЦ… те да су става готово сви вјерници да се Митрополит Михаило повуче у мировину, а све за добро ЦПЦ и њених вјерника“, које су неистине довеле до тешких посљедица за приватне тужиоце како међу припадницима ЦПЦ, Црногорцима и црногорском дијаспором, чиме је основано сумњив да је извшио кривично дјело изношења личних и породичних прилика из члана 197 став 3 у вези става 1 КЗЦГ. Осумњичени је пријављена Ана Радуловић, корисник мобилног телефона (број познат) са којег је она разговарала по диктату Бојана Бојовића, постављеног од стране Митрополита ЦПЦ Михаила за викарног епископа те Цркве у Никшићу. Даље се у образложењу наводи Бојовићева одговорност поводом реновирања Љетњиковца Краља Николе у Никшићу, коју смо описали у претходној кривичној пријави. Суштина ове кривично-правне радње је у томе да је Бојовић користио Ану Радуловић, и још неке недостојне чланове подгоричког црквеног одбора за сплеткарење, подметање и сличне одвратне радње с циљем одвраћања наших вјерника из дијаспоре и Црне Горе да присуствују великом скупу у Цетињу под називом „Сусрети са дијаспором“ којем је присуствовало преко 600 угледних људи.

Пријава Душка Гленџе, предćедника Црквење општине Цетиње, Испостави полиције Цетиње за позивање и упозорење викарном епископу ЦПЦ Бојану Бојовићу, који је у телефонском разговору са Митрополитом ЦПЦ Михаилом, изнио низ неистина на рачун подносиоца пријаве и према њему изговорио озбиљне пријетње ријечима;: „Изгорећу га!“ У пријави се даље каже да је „овај разговор објављен на друштвеним мрежама и изазвао велико узнемирење поготово међу вјернима ЦПЦ“.

Докази су цитиране кривичне пријаве Основном државном тужилаштву на Цетињу и Никшићу, Основном суду Цетиње и Испостави полиције Цетиње.

Митрополит Михаило је уз акт број 24 од 10.06.2019. године предао тадашњем архимандриту Борису Бојовићу 14 бјанко потписаних меморандума и уз потпис Митрополита овјерених печатом да их користи као захтјеве за помоћ Цркви, а поводом његове хиротоније за епископа која је одржана 6 дана касније (16.06.2019. године). Ти су меморандуми, као што је већ речено, били финансијски документи за прикупљање помоћи Цркви и имали су сљедеће заводне архивске бројеве: 24/1, 24/2, 24/3, 24/4, 24/5, 24/6, 24/7, 24/8 24/9, 24/10, 24/11, 24/12, 24/13 и 24/14. Задужен са овим меморандумима Борис Бојовић никада досад није по основу ових докумената финансијске природе поднио извјештај Митрополиту Михаилу и Цркви о износу сакупљених прилога за Цркву, па се због тога основано сумња да је извшио злоупотребу овлашћења и нанио штету неутврђеног износа ЦПЦ.

Рушилачку кампању против ЦПЦ и Митрополита Михаила викарни епископ Борис је интензивирао нарочито од Лучиндана прошле године (31.10.2022.), када је покренуо свјештенике ЦПЦ да не присуствују Богослужењу и осталим скуповима које ЦПЦ овим поводом организује. Они су извршили његов налог и нијесу присуствовали Богослужењу одржаном тога дана у Цркви Светог Праведног Ивана Црнојевића на Цетињу. Они су изостали и са свечане вечерње академије у хотелу Гранд, чиме су починили гријех према Цркви, па ће за то сносити посљедице.
Да бисте боље упознали лик и дјело викарног епископа Бојовића, изнијећемо још неке истине о њему. Наиме, Митрополит је у више наврата, са најбољим намјерама, покушао да савјетима утиче на Бојовића. Био је толерантан, широкогруд, стрпљив, милосрдан, прави хришћански учитељ и савјетник од којега се може примити добра поука. Према Бојовићу његовао је срдачну родитељску присност у духовном смислу. Митрополит Михаило посебно је пазио да му пренесе истинску слику о Господу Богу, схватајући тај процес као исправан облик живота и припрему за постојаност, истрајност и вјерност у добру. Међутим, до Бојовића његове ријечи нијесу допирале зато што он лети високо изнад сваког човјека без обзира на врхунце који су неки од њих достигли. Свето писмо морало би за владику Бориса да буде устав, али за њега сви закони који се темеље на Светој ријечи су безвриједни, као да не постоје. За њега је бити владика занимање помоћу којег се ствара новац малверзацијама, донацијама и сумњивима санкција искључиво ради личне користи, а не Божји позив као посебан Божји дар који се даје само изабраним. Викарни епископ из Никшића, као сваки гениус религиосус, руши обрасце права и оквире ЦПЦ. Очигледно није прилагођен и није дорастао Божјем дару који му је дат. Узео је мач у своје руке умјесто да доноси мир и узноси молитве као што то раде други епископи, које можемо назвати херојима хришћанске вјере. За разлику од њих, Бојовић не може бити чувар божанске ватре, јер је грјешник и није чувар светога у ЦПЦ у којој пламти огањ изворнога хришћанства и Христове истине.

На ćедници Светог Синода ЦПЦ са свјештеницима наше Цркве, одржане у понеђељник, 17.04.2023. године у 17;00 ура у Владичанском дому на Цетињу, викарног епископа Бојовића интересује зашто се данас на ћедници разматра само рад Острошко-Никшићке епископије. Зашто се не разматра рад и осталих епископаја у оквиру ЦПЦ? Митрополиту је одговорио да од њега (Бориса) нема потребе да тражи било какве извјештаје кад је сам рекао да је епископ Горазд надлежан за рад Острошко-Никшићке епископије. За себе је изјавио да је викарни епископ само до евентуалне смјене епископа Горазда.

Митрополит је истакао да је постојала намјера да викарни епископ Борис путује у САД. Приликом поćете викарног епископа Бориса САД, имао је сусрет са представницима црногорских исељеника. Његово путовање у САД било је приватног карактера, што је он злоупотријебио за стицање личног профита.

Викарни епископ Борис свој диспут почиње описом догађаја од прошлога љета. По његовом мишљењу, све се дешава пошто је одлучено да иде у САД. Проблеми почињу од Душка Гленџе. Као доказ пушта са телефона наводно снимљени разговор између Митрополита Михаила и Душка Гленџе. Касније ће признати да се ради о вјешто урађеној монтажи разговора, што је доказ да је могуће, обично злонамјерно, произвести нешто као доказ, а да то није вјеродостојно. Тврди да су тако намијештани неки „докази“ против њега.

На питање да ли подноси извјештаје о својему раду и стању у епископији о вјерским, административним, финансијско-економским и другим питањима, викарни епископ Борис одговара да треба да питате епископа Горазда о стању у Острошко – Никшићкој епископији зато што је он главни епископ у њој.

Цијела дискусија вођена је поводом питања је ли викарни епископ Борис поднио извјештај о инвестицијама, односно о финансијским трошковима реновирања и стављања у функцију епископског дома (Дворца) у НИкшићу. Ту се надовезује још једно питање: Да ли постоји извјештај о прикупљању новчаних прилога и средстава у земљи и иностранству за манастир у Риćем Долу? Неподношење извјештаја прикривањем и заташкавањем условило је и подношење кривичне пријаве против викарног епископа. Такође се поставило питање да ли се прекинуло са праксом више жиро рачуна у Црквеним општинама и да ли има још таквих активних рачуна?

Викарни епископ је одговорио да је раније било више рачуна.

Затим се повела прича о госпођи његовим блудним радњама са извјесним женским особама.

Од Љетњиковца у Никшићу викарни епископ Бојовић и његови блиски сарадници били су направили ноћни клуб.

Митрополит Михаило поставља питање уредности вршења службе и дужности протојереја ставрофора Драгана Павловића. Ово питање Митрополит је поставио с обзиром на чињеницу да викарни епископ Борис и свјештеник Павловић се нијесу понашали у складу са црквеним правилима, већ су кршили норме црквених прописа. Митрополит наводи да је Павловић био у затвору, а викарни епископ Борис његово одсуство је правдао давањем годишњег одмора Павловићу.

Викарни епископ Борис након тога наводи обећање Митрополита Михаила да ће манастир у Рићем долу бити изграђен. Постоји извјештај о износу од 4.000,00 – 5.000,00 Е за радове на овом манастиру.

Доказ: записник са ćеднице Светог Синода од 17.04.2023. године.

У свакоме гријеху постоји кривица и посљедица. Кривица је унутрашња свијест о гријеху, гржа савјести, незадовољство и то је нешто лично. Та кривица не прелази на другога. Али постоје посљедице гријеха. Свако је лично одогоран пред Богом. Морамо признати да смо ми често малене главе да понизно признамо кривицу због учињеног гријеха и правилно протумачимо његове посљедице. Викарни епископ не би морао да послуша Митрополита Михаила само у случају ако га наводи на зло, на кршење било које Божје заповијести. У том случају Борис не би био крив, него Митрополит Михаило. Настраност епископа Бориса свака православна Црква посматра као изопаченост, безбожност, рак-рану. Нико није срећан ко не испуни Божју вољу. А зна се што је Божја воља. Не чинити зло против ближњега својега и против себе. А викарни епископ учинио је велико зло не само према Митрополиту Михаило, него и према ЦПЦ коју разбија, а жели притвправно да буде њен поглавар.

На ćедници од 17.04.2023. године Ђакон Небојша Алексић захтијева да се Његово Блаженство Митрополит Михаило разријеши са митрополитског положаја од 10.04.2023. године, што је противно одредбама Устава ЦПЦ у којем је прецизно дефинисано доживотно звање митрополита. Након тога ђакон Алексић чита Симеоново писмо за разрјешење Митрополита Михаила. Митрополит ЦПЦ Михаило тражи да му га ђакон преда. Послије неколико поновљених Митрополитових позива, ђакон Алексић је најзад предао писмо. Заједно са писмом били су још неки папири, а један од њих био је на руском језику. Тај папир прочитао је и превео предћедавајући Ђуровић. Суштина Алексићевог иступања и захтјева била је у томе да је Алексић оптужио Митрополита Михаила како је заједно са бјелоруском и још неким мањим црквеним организацијама учествовао у оснивању „трећег православног свијета“. При томе се истиче у негативном смислу улога извјесног Серафима Модовилова као личности без угледа која је дошла на лош глас.

Митрополит Михаило негира ове оптужбе. Тврди да није потписао било какво присаједињење са овим црквама. То потурају они који не воле њега и ЦПЦ. Наводни документ нема вјеродостојност јер је фалсивикован. Фалсификат се утврђује чињеницом што у горњем лијеом углу акта папир којим се манипулише нема заводни архивски број који иначе поćедује сваки архивски документ упућен из ЦПЦ. Фалсификовањем је преснимљен печат и потпис, али нема заводног архивског дјеловодног броја.

Поново се у дискусију укључио ђакон Алексић. Истакао је да се ово питање директно тиче ЦПЦ, а у причу је укључен и свјештеник Тихон. Алексић преводи и саопштава преведене ставове писма епископа Симеона. У писму један став упућује на могућност сарадње са бјелоруском црквом, али не и са осталим малим црквама. ЦПЦ има свијетлу и славну прошлост коју ове мале цркве немају.

Митрополит Михаило је обавио краћи телефонски разговор са епископом Симеоном у вези са његовим ранијим негативним мишљењем и ставовима о свјештеницима Которско-приморске епископије, као и садашњем викарном епископу Борису.

Сљедећи скуп је одржан 12.05.2023. године у Владичанском дому. Главну намјеру учесника представио је Жарко Радуловић који је децидно тражио да се Митрополит Михаило повуче са чела ЦПЦ, а да ће за то бити финансијски обезбијеђен и да му неће фалити ни тичјега млијека ако захтјев испуни. И овај покушај вербалним насиљем и притиском на Митрополита није уродио испуњењем захтјева пучиста који су дошли као политички организована група са једним јединим циљем: свргавање Митрополита Михаила. Својим вербалним притиском и терором и недоличним понашањем протагонисти покушаја насилне смјене Митрополита извршили су повреду неприкосновености стана, животног и радног простора, чија је неповрједивост Уставом ЦГ загарантована. Међутим, Митрополит Михаило, у знак добродушности, овом приликом није пријавио никога иако је иако је њихово понашање излазило из оквира пристојности (приликом изласка из просторија било је увреда и псовки на рачун Митрополита).

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО је казао да има више од 15 година како су почеле приче о размимоилажењу тадашњег свјештеника БОЈОВИЋА са епископом Симеоном, који је писао за Бојовића да је настран. Митрополит је савјетовао Бојовићу да ријеши неспоразум са Симеоном како би се тензије благовремено смириле. „Бојовићу нијесам желио никакво зло него сам му омогућио да настави школовање и напредовање у служби. Тако је произведен (хиротонисан) у чин епископа.

Митрополит Михаило својевремено је замолио Душка Гленџу, предćедника ЦО Пријестонице, да провјери прикупљене податке о викарном епископу Борису, што је овај прихватио. Гленџа је провјерио податке које је Митрополит имао у документацији. Увјерио се да су подаци истинити. Истинитост података потврдили су каснији догађаји, вјеродостојна документа и свједочења свједока разних дешавања. Чак су откривени и многи нови детаљи и чињенице о деликтном и за Цркву штетном Борисовом дјеловању. Викарни епископ након што је Душко Гленџа на основу увида у комплетну документацију дошао до закључака да је непобитна истина да је Борис дјеловао негативно и штетно по ЦПЦ, повео је хајку против Гленџе путем друштвених медија и мрежа уз обилату помоћ својих истомишљеника (Вељка Мартиновића и осталих са портала ВОМ), износио неистине и лажи да сам члан УРЕ, да УРА преко мене финансира ЦПЦ, да сам у ЦПЦ довео Јакова Милатовића и тим поводом организовао свечану вечеру. Толико су далеко ишли да су измислили како сам члан Шкаљарског клана, а ја сам оно што сам увијек био: човјек који се бавио искључиво својом струком – грађевином. Уједно сам био бескрајно вјеран и одан својој држави Црној Гори и мојој Црногорској православној цркви. То ћу остати до краја својега живота. Донатор и вјерник. Ако сам због тога грјешник – нека ми Бог суди. Напомињем да сам провјером и прикупљањем нових података открио запањујуће чињенице о бројним малверзацијама викарног епископа, о чему ће се накнадно изјаснити надлежни државни органи који се баве овом истрагом.

Гленџа је директно оптужио викарног епископа за неморал. Предćедник ЦО Цетиње Душко Гленџа је такође тражио да се преиспитају рачуни за изведене радове на дворцу у Никшићу. Кампању против предсједника Гленџе викарни епископ Борис је водио како би прикрио своје неморалне радње и одговорност за њих. Гленџа такође сматра да је за настале проблеме крив Митрополит Михаило што је био сувише благ, толерантан и вјеровао људима који нијесу били достојни његовог повјерења. Главна кривица била је у томе што је скривао њихове мане, људске недостатке и неморалне појаве.

Описујући догађаје везане за Бојовића Митрополит Михаило је рекао: „Ćеђели смо једном приликом у Никшићу да бисмо нека збивања довели на чистину и сазнали праву истину. Епископ Борис Бојовић тражио је да изнесем све што знам о њему. Нијесам желио никакве нове зађевице те сам са најбољим намјерама говорио о ономе на што се вјерници и други жале писмено или усмено. Чини ми се да бих све муке заборавио кад би мој труд уродио плодом код епископа Бојовића. Искрено сам желио да се сва ова ружна прича из коријена промијени и добије срећан завршетак. Међутим, мој искрени приступ овом проблему и жеља да успоставим добре односе на здравим темељима, није дао очекиване резултате.“

На основу изложеног текста са непобитним чињеницама које потврђује и доказна документација можемо закључити: да викарни епископ Борис (Бојан Бојовић) је главни организатор и коловођа урушавања унутрашњег јединства ЦПЦ и неканонске противуставне насилне смјене духовног поглавара ЦПЦ АЦ и М Ц. Михаила. У циљу овакве нелегитимне радње примјењује бескрупулозно сва средства. Извео је досад више неуспјелих покушаја изнуђивања оставке АЦ МИхаила који су имали карактер принуде спровођене и активностима вербалног насиља уз помоћ групе организованих плаћених људи, међу којима су и лица без етике упућена са стране са циљем урушавања ЦПЦ и Митрополита. Да би остварио мрачне намјере према ЦПЦ и њеном духовном поглавару, викарни епископ Борис је организовао вишемјесечну лажну пропаганду против ЦПЦ и Митрополита преко друштвених мрежа уз помоћ својих истомишљеника. Њихов план свргавања Митрополита предвиђа сценарио да то остваре злоупотребом грађанског скупа који треба да се одржи у сасвим друге сврхе, односно у знак обиљежавања годишњице грађанског отпора на Белведеру.

У припреми организовања људи и овог сценарија учествују пучисти предвођени Борисом Бојовићем. Преко црквених одбора неуспјешно покушавају да окупе што већи број људи како би уз помоћ заведених и необавијештених грађана, у оквиру манифестације другог карактера извели свргавање и изазвали могући неред. Тај догађај најављују за неђељу, 03. септембра 2023. године. Пошто им поменуте ćеднице и цјелокупна агитација нијесу уродиле плодом, они иду од куће до куће по селима и градовима Црне Горе, молећи људе да их подрже у овом сулудом покушају. Предводници овог путујућег каравана су викарни епископ Бојовић и пензионисани универзитетски професор из Новог Сада Миленко Перовић са срадницима. У редовима сарадника подржавају их и још неки партијски активисти који не разумију Устав ЦПЦ и оглушују се на њега. Партијски органи било које партије не могу одлучивати о питањима устројства Цркве. Упозоравамо их да се тако не понашају цивилизовани људи. У овом случају мора се поштовати владавина црквеног права и хришћанског морала. У ПАМЕТ СЕ, БРАЋО ЦРНОГОРЦИ!