Пише: Сретен Вујовић

Како Црногорци немају културу памћења, или је смјештена негђе у „запећку“, ваља подśетити на пар „црковних“ перформанса, почев од времена када је сами помен руске кртоле или, не дај Боже, кинеског чаја био препорука за „топлог зеца“ на Голом отоку!

Наиме, негђе педесетих година једна група цетињских интелектуалаца и боема оснива друштво „Медовина“, односно „Удружење птица пјевачица“, за чијег предśедника бирају једну, духом маркантну цетињску личност, а за потпредśедника особу чији је идентитет због познате ИБ-овске доушничке вјештине морао бити непознат.

Остаје, међутим, непознато и то, који од ове двојице је био одређен за „митрополита“, а који за „викарног епископа“? Како су врата Цетињског манастира била замандаљена, „Општецрногорски збор“ је испред Манастира поставио слике друга Стаљина и друга Лењина, умјесто икона, па је тако ово „устоличење“ умјесто у цркви Цетињског манастира обављено на плацу испред њега! Резултат ове уличне акције је наравно хапшење њених судионика!

Други примјер бирања „новог митрополита“ десио се осамдесетих година прошлога вијека, када је Цетиње поśећивала личност, ођевена у мантије, огрнута средњовјековном пелерином, за чији су долазак сујевјерни Цетињани везивали неке немиле, трагичне догађаје, а који је из љубави према династији Петровића промијенио чак и име у личним документима, додајући псеудоним „Орао“ умјесто „Његош“. Стављамо на страну то што га није интересовало да научи макар пар стихова из „Горскога вијенца“ и што је умјесто „кабинета“ често користио право „орловско гњијездо“ у крошњи дрвета у времену редовних дневних медитација! Како је жарко желио да постане „митрополит“ једног дана га је група доконих Цетињана śела на гепек руске „Ладе“ (и тада се назирао руски утицај) и возила га до испред Цетињског манастира, у намјери да пошаљу у „мировину“ актуелног митрополита! Врата Манастира су и овај пут била закључана, па је „устоличење-хиротезија“, на нешто бројчано скромнијем Збору морала бити обављена у близини цркве на Ћипуру.

Овај серијал „устоличења“ морао је изгледа сачекати „нови вијек“!
Од мене толико! Остављам читаоцима да домисле трећу „хиротезију“, која за разлику од двије претходне није ни мало комична.

У неђељу, 17. септембра прослављена је битка на Крусима, у којој су учествовали и моји преци из Љешанске Нахије, под вођством митрополита Петра И! Премда уредно позван, нијесам се појавио на овој прослави! Разлог је јасан! Да су се Црногорци понашали као рашчињени епископ и његови сљедбеници Петар И би био “умировљени митрополит”, а Круси би били само географски појам!