– Пише: мр Лав Лајовић, јереј Црногорске православне цркве –

У протеклим деценијама, екуменски покрет био је симбол наде и помирења међу различитим хришћанским заједницама. Иако се можда могло приговорити колико је искрена намјера свих учесника била у томе, ипак доминирала је идеја стварања заједничког темеља за дијалог и сарадњу, превазилажење вјековних подјела и непријатељстава. Међутим, у данашњем добу, свједоци смо појаве “новог екуменизма” заснованог на такозваним “традиционалним вриједностима”. Овај нови „екуменизам“, умјесто да промовише мир и разумијевање, често служи као средство за стварање нових сукоба, подјела и нетолеранције. Највећи иронични заокрет је тај што су они, који су некад сматрали екуменизам јеретичким, сада постали његови најгласнији заговорници, али са циљем очувања “традиционалних вриједности” које афирмишу методе цензуре, ограничавања слободе, прогона или чак убијања оних који се не слажу с њима.

Екуменски покрет добио је замах након разарања у два свјетска рата у прошлом вијеку. Људи су тражили нове начине међусобног односа, уочавајући алтернативни пут мирног суживота кроз разговор лицем у лице и поштовање других, без обзира на њихова увјерења. Идеја тих процеса је била превазилажење насиља, тријумфализма, национализма и секташтва који су вијековима мучили хришћанске цркве, утичући на односе не само између хришћанских цркава, већ и унутар њих. Данас живимо у сасвим другачијој Европи, гдје се пејзаж вјерске припадности промијенио, посебно након огромних миграционих кретања и економске кризе, тако да ово питање вјерске толеранције постаје изазов за све.

Ако је у двадесетом вијеку екуменизам замишљен као начин доприноса визији заједничког човјечанства и општег добра, “нови екуменизам” двадесет првог вијека умјесто тога постаје сила раздора и уништења. Посљедице овог деструктивног менталитета видимо у бруталном нападу Русије на Украјину и оправдању њене цркве за рат као спас Украјине од наводног завођења безбожног, секуларног и либералног Запада. Овај “нови екуменизам” је у суштини неекуменистички, ако не и антиекуменски, јер се позиционира против других хришћана који не подржавају његову искључиву усредсређеност на одређени систем вриједности. На крају, овај “нови екуменизам” промовише етос поларизације који се темељи на дуалистичком, а не инкарнационом разумијевању Божјег односа према свијету.

Након вијекова подјела и сумњи, екуменски покрет прошлог вијека сложио се да је заједничка вјера у Исуса Христа довољна да се препозна приврженост сусрету и дијалогу, заједничким коријенима у хришћанској вјери која је раније била скривена предрасудама и непријатељством. Међутим, не можемо претпоставити да традиционалистичке вриједности пружају исти вапај за хришћанско јединство, јер су данас оне оспорене у јавној сфери, као и унутар самих цркава. Реторика “културних ратова” озбиљно је угрозила сваки потенцијал за дијалог, оштетивши саму срж екуменизма, јер се православци супротстављају православцима, католици против католика, протестанти против протестаната – понекад уједињени само у неслагању и денуцијацији. Глобализација и посвећење ових “културних ратова” представљају нови изазов екуменизму, нову баријеру која спрјечава слушање и учење једних од других.

Након вијекова подјела и сумњи, екуменски покрет прошлог вијека сложио се да је заједничка вјера у Исуса Христа довољна да се препозна приврженост сусрету и дијалогу, заједничким коријенима у хришћанској вјери која је раније била скривена предрасудама и непријатељством. Међутим, не можемо претпоставити да традиционалистичке вриједности пружају исти вапај за хришћанско јединство, јер су данас оне оспорене у јавној сфери, као и унутар самих цркава. Реторика “културних ратова” озбиљно је угрозила сваки потенцијал за дијалог, оштетивши саму срж екуменизма, јер се православци супротстављају православцима, католици против католика, протестанти против протестаната – понекад уједињени само у неслагању и денуцијацији. Глобализација и посвећење ових “културних ратова” представљају нови изазов екуменизму, нову баријеру која спречава слушање и учење једних од других. Овај “нови екуменизам” чак је отишао толико далеко да је предсједника Руске Федерације Владимира Путина прогласио за политичког првака, а патријарха Кирила из Руске православне цркве за духовног вођу.

У том “новом екуменизму” заснованом на наративу „традиционалних вриједности“ и подржан од стране радикалних лидера доводи у питање те постигнуте слободе, један историјски заокрет уназад. Овај облик екуменизма често који користи страх и несигурност као оружје за контролу, је пројава оног о чему Св.Писмо пророкује, да нам се приближава антихристов тоталитаризам, који као у есеју „Велики Инквизитор“ обећава сигурност и јединство по цијену ограничавања личне слободе.

Губитак те слободе које смо кроз историју тешко изборили, једна је од манифестација онога што тумачимо као „жиг звијери“. Антихрист ће покушати да указивањем на разне геј параде, умјетничке перформансе и пад јавног морала, да нам огади слободу, кривећи је за све проблеме који нас сналазе, понудивши нам као рјешење цијелу палету алата присиле које користе сви тоталитарни режими које смо гледали кроз историју.

Овај сценариј је већ видљив у неким дијеловима свијета гдје се под плаштом заштите традиционалних вриједности ограничавају основне слободе и права. Слобода није крива за зло које се манифестовало; она је само показала шта је у нашим срцима. Ограничавањем слободе, посебно слободе савјести и изражавања, долазимо до опасне ситуације гдје се тоталитарне идеологије могу несметано ширити.
Антихрист ће ради „виших циљева“ и неког добра суспендовати нашу савјест и слободу да гријешимо, у којем ће тај неко питати умјесто нас шта је за нас добро, дајући нам чудо, хљеб, па и царства земаљска и њене привилегије, у замјену за покорност и слуганство. Том ауторитативном стилу „новог екуменизма“ безусловна покорност и послушање је највиша врлина. Те „ревнитељске“ заједнице не остављају простора да сами бирамо Христа, не зато што се ваља и мора и што нам пријети пакао, него зато што Га желимо и љубимо. Свака врста плурализма и могућност избора биће суспендована, или ће бити контролисани, а људске активности строго надзиране. Права Црква биће прогоњена јер ће се залагати за слободу савјести, која сублимира и могућност погрешног избора. Заробљени умови једва чекају његов терор, јер им је слобода претешка.

Људи су изманипулисани, увјерени да чине угодне ствари Богу и његовој цркви, са страшћу и ревноћу прогоне вјернике и дјецу Божју, по Ријечи „тјелесни ће прогонити духовне“. Екуменизам је природно својство Цркве која је једна, и он се заснива на љубави и прихватању. Нови екуменизам се заснива на страху и предрасудама да онај који је “ревнитељ” мора да је добар и да има добре намјере. То је заправо маска за опуномоћивање клерикализације Цркве која је срасла са државним апаратом и моћи, држећи своје монополе из интереса. Они сваку критичку мисао доживљавају као опасност за своје монополе и спремни су на сваку врсту терора и борбе против таквих. Антихрист ће доћи на таласу таквих покрета, као што су се десили у Црној Гори са литијама, заодјенувши се борбом за превазилажење подјела у вјери, граница и валута. Црква ће створити тоталитаризам каквог историја није запамтила, у којем ћемо моћи све, осим да томе кажемо не, да задржимо своје право на слободу савјести и организовања.

Као хришћанске заједнице, морамо усвојити осјећај понизности и прихватити да смо и сами криви за смањење екуменизма. Умјесто да опонашамо Христов примјер, пречесто смо очекивали да нам се служи, а не да служимо; тражили смо привилегије, а не служили сиромашнима; повезивали смо се с елитом и моћнима, с национализмом и националним државама, умјесто да се поистовјећујемо са рањивима и дискриминисанима. У садашњем политичком пејзажу, гдје су многе западне нације раздвојиле вјерске и националне идентитете, а неке источне земље поново их повезале, хришћанске цркве морају одражавати отвореност и поштовање које очекујемо једни од других у екуменским круговима – прихватајући различитост у својој средини.

У овој борби између слободе и контроле, између љубави и страха, хришћанске цркве као индивидуални и колективни пророчки глас „вапијућег у пустињи“ имају кључну улогу. Оне морају бити свјетионик наде и снаге, промовишући истинске вриједности екуменизма које не само да уједињују вјернике, него и цијело човјечанство у заједничкој потрази за миром, правдом и слободом. Само тако можемо избјећи опасности тоталитаризма и очувати слободу која нам је дата кроз вјеру и љубав према ближњем. Само тако можемо спасити цркву од даљих раскола, подјела и екстремизма, и свједочити Исусову првосвјештенику молитву једноте, да сви будемо једно, као што је једно Отац, Син и Свети Дух.