Прича о Игуману и његовом необичном путешетвију веже се за дугу половину 14. вијека. Ради се о младом човјеку који се заситио сеоског живота и кренуо на дуг и неизвјестан пут.

У граду о коме је маштао било је доста учених и способних занатских и трговачких помоћника, па је парче сувога хљеба зарађивао износећи смеће из радњи. На крају се ипак парама стеченим просјачењем, враћа у своје село. Тада сигурно није било ни крипто валута, ни текућих рачуна, ни фиктивних НВО фондација на чије рачуне би се средства сливала.

Људи без идеје и без вјере ће изабрати што даље циљеве: Русија, САД, Сингапур, а они са скромнијим жељама за обмањивање – ближе дестинације

Након доста времена порука „путуј, Игумане“ добила другачије значење додавањем ријечи „за манастир не брини“. У суштини, порука је упућена онима без којих се може. Манастир ће бити на истом мјесту и зацијело ће имати свој уобичајени живот.

Ситуације сличне овој, са младићем по имену Игуман, десе се редовно када се не направи добар баланс између жељеног и објективних способности. Тада настаје шизофрено-параноични „лом“ у коме је свако крив изузев самог актера.

Такве „неизбалансиране“ личности, попут аутомобила неизбалансираних пнеуматика,вуку на неку чудну страну и постају у свом самодовољном свијету умишљене величине, са магијским, готово светачким својствима. Политички и друштвени живот напросто обилује оваквим креатурама, тако да се полако долази до нежељене дефиниције „нормалног“ човјека: Страшно досадна индивидуа!

У том смислу у „свом селу се не постаје пророк“, нови „мисионари“ окрећу се иностранству, а по логици да „ко даље путује, безбрижније лаже“, свако бира дестинацију која најбоље одговара његовом свјетоназору.

Људи без идеје и без вјере ће изабрати што даље циљеве: Русија, САД, Сингапур, а они мало скромнији, горепоменути, „неизбалансирани“ са скромнијим жељама за обмањивање ће изабрати ближе дестинације, све зависно од тога хоће ли у њима наћи „сродне душе“, које већ имају импресивно преварантско искуство. Ако се још такве намјере заогрну са мало религијске мистике, онда је успјех загарантован и новчано исплатив!

„Паре, паре, па цијели свијет“, ускликнуо би Наполеон!

Св. Петар Цетињски, који своју бијелу панкамилавку није заслужио на неком вашаришту, већ кроз муке и самоодрицања, у својим посланицама тежио је просвјећивању, борио се против крвне освете, против неукости, а посебан акценат је стављао на борбу против празновјерја,иако би му било далеко лакше владати да је неким случајем у Црну Гору донио пар лажних реликвија, пред којима би неуки и необавијештени Црногорци падали на кољена и љубили црквене плочнике у страху да их не „фишти“ бијес Божји!

Нема Бог са тим никакве везе. Са таквим дјеловањем имају везе људске слабости, самољубивост и „воља за моћ“! Па какве то има додирне тачке са хришћанским милосрђем и љубављу? Ама, баш никакве, али недозрела патријархална (не)свијест која се није никада одаљила од свог исходишта, не може функционисати без pater familias-а, који пружа неопходни ослонац цивилизацијски недораслом чељадету, а надокнађује недостатак властитог расуђивања!

Не знам како ће се завршити ова наша политичка, друштвена, културна, економска, религијска „одисеја“, али сам сигуран да за оним који оде нико неће плакати!

Путуј, игумане, за манастир не брини!