У Загребу је 9. мата Удруга „Савез Кршћана-Хрватске“ организовао међународну међурелигијску конференција „Вјера и расуђивање у савременом друштву“ на којој су, између осталих, говорили и Сретен Вујовић, академик ДАНУ и секретар Светог Архијерејског Синода Црногорске православне цркве и црногорски активиста са Цетиња Данило Брајовић.
(Излагање на Међународној онлине конферанцији на тему „Вјера и расуђивање“, Загреб, 9. 03. 2025. – сажетак опширније студије)
Пише: Сретен ВУЈОВИЋ, академик ДАНУ и секретар Светог Архијерејског Синода Црногорске Православне Цркве
Даме и Господо,
Цијењени учесници Конференције,
Размишљајући о теми овога скупа, нијесам се могао отети утиску да вјера није увијек пут ка ослобађању личности, пут ка здравом расуђивању односно понашању. На то нас упућују бројни црквени скандали, међу којима су најеклатантнији они у вези са злоупотребом црквене моћи или у политичком, или у смислу задовољења најпримитивнијих побуда укључујући сексуално злостављање и педофилију! У вези са тим отац Бојан Јовановић води, рекао бих донкихотовску борбу, која је напокон окруњена и потресном, али и истинитом књигом „Како смо убили Бога“!
„Благо нишћима духом, њихово је Царство Небеско!“ Ово није апокалиптични исказ или исказ безумља, већ порука ослобађања! Све људске слабости налазе се у сфери духовног; оне заправо не постоје материјалном, уколико их сами, на крхком и никад до краја досегнутом путу Сазнања, духом не доведемо тамо… Међутим, ни једна врста моћи или друштвене доминације не почива, прије свега, на духовном, већ материјалном. Духовна компонента је свакако потребна више као „декор“ i „тужна пратиља“! И ту се долази до потребе потчињавања, која не представља само пуко задовољство, већ постаје инструментом доминације, у којој свака врста здраворазумског расуђивања бива проглашена „јеретичким“ или „безбожничим“ дјеловањем.
Потчињеност као задовољство не представља вјечни нагон ка таквом стању, већ само знак историјског, душевног чињеничног стања. Оваква потреба подразумијева проналажење аргументације, како би се оправдала жеља или задовољење жеље за потчињавањем. Таква ситуација готово увијек „оправдава“ актере изванрелигијског проблематичног дјеловања, које у себе види „нужност“ и „неопходност“!
Психилошки се овакве потребе могу разликовати према циљу! У једном случају, али само у почетној фази, ученик се налази у потчињеној позицију у односу на учитеља, јер имају истовјетан циљ, циљ освајања знања и вјештина, и то је погодан моменат за злоупотребу… Што ако у некој вјерској установи то није тако, већ се потчињеност користи у сврху која није нимало религијског карактера и која у свом развоју представља сложену психолошку ситуацију, која претпоставља моћног заштитиника у ергзистенцијалном смислу, стварајући на тај начин неку врсту задовољства потчињеног, доводећи га уједно у позицију лошег расуђивања, које изван амбијента вјерске установе нема своју практичну уоптребљивост, чини га изолованим, без могућности избора, а сама за себе, води жртву оваквог психолошког уобличавања у све дубљу изолацију и абнормалност.
Потреба за потчињавањем, потреба за апсолутном овисношћу за психологе представља „структуру мазохистичког карактера“, при чему је задовољство утолико веће уколико је „миље аргумената“ комплекснији, без обзира на фантазмагорично „везивно ткиво“, које такву групацију у мазохистичкој наслади одвлачи све даље од реалности, тиме и могућности укључивања, на иоле квалитетан начин, у шире друштвене токове. Зато међународна заједница често са невјерицом и чуђењем гледа на одређена понашања у нашем друштву. У анализи овога „чуда невиђенога“ не треба се нужно задржавати на угодностима појединаца, које ови остварују за ужи круг себи послушних и врло агилних сљедбеника, јер би дошли у позицију да од „дрвета не видимо цијелу шуму“, већ се треба осврнути на коријене таквог девијантног понашања, које се све мање тиче политике, а све више веома проблематичне друштвене ситуације и још проблематичнијег менталног здравља. Психолози у „мазохистичкој перверзији“ виде случај „општијег душевниг понашања“, које настаје слабљењем могућности реализације „нормалне агресивности“, а која лежи у активном остваривању захтјева. Што се све може подвести под појмом „нормалне агресивности“ и за што је она све била „алиби“, те колико је ова синтагма оправдања добила на друштвеном и историјском плану, показала су трагична дешавања након распада бивше Југославије. Овај појам је у припремном периоду, дубоко укоријењен у митоманској, а не чисто вјерској свијести, склоној здравом расуђивању толико добила на својој „растегљивости“, да је „оправдавао“ и потребу за агресивношћу која је чак водила и ка масовним злочинима. (Примјер: Српска православна црква изгубила је 1995. године судски спор у Паризу, након што је поднијела тужбу против листова Либéратион, Ле Монде, Ле Фигаро, због текстова у којима је оптужена за подржавање етничког чишћења и злочина геноцида у Босни и Херцеговини) Та врста агресивности је прелазила у масовну хистерију почетком деведесетих и трајала све док је сас́ечена преко војне интервенције НАТО снага, али није нестала у психолошкој равни, па се њена потреба самореализације релативно лако може препознати у потреби самокажњавања, удвориштва и слуганства или политичко религијске мазохитичке перверзије, која уз сву нездраву насладу, особито у оквиру вјерских заједница појединцима доноси и изузетну мтеријалну добит, тако да је коначна слика потпуно „нормално“ стање ствари, јер на најразличитијим нивоима (друштвеном, вјерском, политичком и културном) налази аргументацију за своје постојање, а та „аргументација“ посебно добија на снази у систему апсолутно изремећених друштвених вриједности, у коме се аномалије чак и награђују високим црквеним титулама и позицијама, чему невољно присуствујемо у јеку отворених црквених сексуалних и педофилских скандала, који у јавном животу све рјеђе некога саблажњавају.
Ипак треба бити обазрив код „једносмјерног“ тражења мазохистичких елемената у оваквом понашању, стога што у њему постоје елементи и садистичког и мазохистичког. Наиме, мазохистичко подразумијева одрицање од властите среће, трпљења, патње, до граница у којима исто изазива задовољство, а садистичко има супротан циљ, учинити некога предметом властите воље и неограничене контроле у смислу принуде на патњу, која узвратно изазива ос́ећај задовољења садисте! Оваква врста односа доводи и до трагичних посљедица, као у случају богослова Милића Блажиновића, чију трагичну судбину је отац Бојан Јовановић описао у књизи„Како смо убили Бога“!
Тоталитарна друштва у којима се на жалост препознају и клерошовинистичка струјања, као примјерице у Црној Гори потоњих година, су погодна „оаза“ за овакве садо-мазо тежње. Она продукују и задовољавају потребе, које су засноване на таквој ос́ећајности, а према тврдњама психолога иду у корак са слабљењем и одсуством хетеросексуалне полности. Оваква друштва, црквена или цивилна, стварају ос́ећање заштићености, сигурности и својеврсне самодовољности, унутар којих се продукује одсуство отпора, изузев у епизодним случајевима, те напокон, своје изопачености, као такве рефлектују према центрима моћи.
Како „деконтаминирати“ како излијечити обољело ткиво које се у оваквом ужасу већ почиње ос́ећати угодно, и доживљава га као природно стање ствари, а игнорантски друштвени однос чини да оно полако добија свој пуну „политички“ и „правни“ легитимитет. Закључићу тиме да ћемо као хришћанске заједнице бити озбиљније схваћени, ако озбиљније и организованије приступимо овој и другим проблематикама, и будемо кроз своје дјеловање препознати као респектабилан фактор, који би нашу невеселу ситуацију довео до стања у коме ће вјера бити заиста пут ка ослобађању личности на темељу хришћанске добронамјерности и разумијевања, при чему се расуђивање не би смјело никада довести у питање, јер нам је Свевишњи оставио велики дар, да на темељу хришћанских вриједности сами одлучујемо о властитој судбини. Да би се све то могло реализовати на прави начин, темељи морају бити чисти и посве здрави!
Данило Брајовић, црногорски активиста
Поштована даме и господо,
изузетно ми је задовољство узети учешћа на овој конференцији, преносим вам поздраве са Цетиње из Црне Горе, које је можда данас најекстремнији примјер у региону, како вјера и право на вјероисповијест може да прерасте у фундаментализам.
Прво, као етнички Црногорац, подржавалац Црногорске православне цркве у чијем сам раду и активно учествовао, атеиста, желим посветити пар ријечи мојем јасном опредјељењу да право на вјероисповијест припада корпусу основних људских права која су загарантована Универзалном декларацијом о људским правима (члан 18) и Европском конвенцијом о људским правима (члан 9), између осталих међународних докумената.
Када погледате са стране ситуацију у Црној Гори све изгледа идеално. Ипак, пред очима Европе, одиграва се покушај асимилације Црногорског народа и инкорпорирања у српски национални корпус.
Можда је томе криво што Црногорци, који су најбројнија нација (по задњем попису одржаном прошле године), нијесу организовани у своју националну партију, али то није тема ове конференције. Тумачење резултата пописа је ствар статистике али и зле намјере, јер имамо оправданих критика да резултати пописа јасно дају до знања да су Црногорци натполовична већина у Црној Гори.
Што и није никакав проблем јер је етнички Црногорци, чак и они најтврдокорнији, у будућности виде Црну Гору као државу равноправних грађана а не као националну државу.
И за доба кад је Црна Гора била Краљевина, красио је међу конфесионални склад и толеранција већинског православног становништва према другим вјерама у Црној Гори.
Дакле право на вјеру је неупитно али да ли вјера може да угрожава права осталих је итекако упитно. Тамо ђе права једне групе почну да угрожавају било чија права – престаје слобода.
Управо то се дешава у Црној Гори. Да бих до краја образложио моју тезу морам се вратити у прошлост:
Берлински Конгрес одржан 1872. године је био кључан тренутак у европској дипломатији за Црну Гору. Она бива призната као независна држава, скупа са осталим државама, а своје устројство државе добија са Уставом Књажевине Црне Горе из 1905. године.
Црна Гора бива поробљена од Србије а Црногорска црква се гаси и присаједињује Србијанској.
Данас, црква Србије, позната као “Српска православна црква”, је трансмитер и чувар идеологије која је запалила бившу Југославију деведесетих година, а њени основни елементи су:
“Сви срби треба да живе у једној држави.” “Срби су угрожени”.
Прича о томе што је данас актуелно, у Црној Гори почиње 1989. године, са Амфилохијем Радовићем који долази на чело СПЦ у Црној Гори. Анализа пописа у Црној Гори од тада до данас, показује да се број људи који се изјашњавају као срби попео са 3 на 30 посто. Очигледно је, ради се о специјалном асимилатотском рату који ради СПЦ на терену. Кривицу за ово асимилирање сноси и тадашња власт која је знала што се дешава али није хтјела да стане томе на пут.
Ипак од смјене вишедеценијске власти у Црној Гори која се десила 2020. године прича креће другим током. Горим током!
На парламентарним изборима уз помоћ гласача из окружења који нелегално имају црногорско држављанство, власт осваја склепана већина а чији је спиритус мовенс био СПЦ и њене литије. Литије, политички покрет који се почео фебруара 2020.
Од тада до данас, мијењају се владе али не и конституенти власти, што њену природу без обзира на слаткорјечивост око напора за улазак у ЕУ, чини онаквом каква заиста јесте: Инсталираном, националистичком, великосрпском, склепаној да на крају њеног зацртаног плана, аслимилује Црногорце а пожељно и да елиминише Црну Гору као државу.
Управо то се дешава сада, и пред очима свијета.
Ако пратите ситуацију у Црној Гори, нико из других конфесија, муслимани, католици, не оспорава ничија права, једино СПЦ се бави затирањем и својатањем историје Црногораца. Остале народе у Црној Гори знају периодично понижавати али Црногорце скоро па сваки дан.
Намјесто да проповиједа вјеру, они су продужена рука националистичког асимилаторског пројекта који је почео раних деведесетих а траје и данас. Све је то дио агенде која је давно написана и зове се “Начертаније”, и по тој агенди они и раде.
Њихов поглавар Јоаникије, периодично одашиље поруке које вријеђају осјећаје етничких Црногораца, а то су људи чији су преци градили вјерске објекте које је данас заузела СПЦ, проглашавајући их својим?
И сад долазимо до тезе са почетка мог обраћања а то је – колику слободу има вјера, односно, долазимо до констатације да право на вјероисповијест може бити ограничено када почне да угрожава права других или јавни интерес.
За примјер: Ако се вјерска пракса користи за дискриминацију, говор мржње или насиље против других.
Ту имамо примјер прошлог поглавара СПЦ који се звао Амфилохије, који је првостепено осуђен за говор мржње 2012. године. Његове изјаве о муслиманима и католицима су биле увредљиве.
Садашњи поглавар цркве Србије у Црној Гори је под извиђајем код Специјалног државног тужиоца, због докумената која је обезбиједио господин Бојан Јовановић, а конкретно због прикривања педофилије и још тежих оптужби.
Овај случај се отеже, и ко зна да ли ће добити свој епилог.
Закључак:
Устав Црне Горе из 1915. године јасно дефинише статус Црногорске православне цркве, која је регистрована вјерска заједница у Црној Гори: Цитирам:
“Црногорска црква је аутокефална”.
Црногорска православна црква је обновљена 1993. године, на Цетиње, а у чему је учествовала и моја маленкост. Данас је регистрована као вјерска заједница у Црној Гори, по закону који дефинише вјерске заједнице и њихова права.
Данас и сво вријеме од обнављања Црногорске цркве, свјештеници Црногорске православне цркве немају приступ црногорским вјерским објектима, јер то не дозвољава црква Србије инсталирана у Црној Гори.
Да ли је то слобода вјероисповијести или угрожавање права других, у овом случају – православних Црногораца? Просудите сами.
