Ми, Митрополит Михаило, Божјом милошћу духовни поглавар Црногорске Православне Цркве и Архиепископ Цетињски, заклет Свемогућем Богу да ћу чувати јединство наше Свете Цркве и бити вјеран отаџбини Црној Гори, а у времену пријетњи уперених против тог јединства, обраћам се овом

ПОСЛАНИЦОМ

са архипастирским благословом свјештенству, вјерницима и благодарним поштоваоцима Црногорске Правословне Цркве

На Лучиндан 31. октобра ће бити двадесет и пет година од како сам на Цетињу 1998. свечано устоличен као други по реду поглавар обновљене аутокефалне Црногорске православне цркве. Достојанство и хришћанску жртву да буде први након обнове 1993. до упокојења 1996., а у тешком времену по народ и државу, припало је блаженопочившем митрополиту г. Антонију Абрамовићу. Послије 73 године од укидања и при жестоком отпору Српске православне цркве и матичне државе, али и уз снажну подршку црногорских патриота г. Антоније је почео своју пастирску духовну мисију. Пошто је Српска црква од 1920. окупирала све црногорске цркве и манастире, требало је почети „с голе пољане“. Уз благодарну финансијску помоћ племенитих дародаваца обезбијеђен је кров над главом и капелица за богослужење у данашњем Митрополитском дому.

Вама је, драге моје Црногорке и Црногорци, извјесно познато колико сам ових четврт вијека пропатио, као нико у Црној Гори, подносећи праву голготу да бих остао на Христовом путу и сачувао и унаприједио нашу Свету Цркву. Подćетићу само да је успостављена канонска сарадња са више православних цркава, формирани црквени одбори у нашој дијаспори, слободном вољом власника враћено 50-так племенских цркава у Катунској и Ријечкој нахији, у више градова формирани су црквене општине и постављени парохијални свјештеници. На Лучиндан 1999. донешен је и Устав, чиме је легализован правни статус и дефинисано унутрашње устројство наше Цркве.

Истина је да су, у ситуацији свесрдне подршке црногорских власти цркви Србије, били илузорни бројни покушаји да наше свјештенство врши богуслужење у божјим храмовима, који су до 1920. припадали Аутокефалној Црногорској Цркви и црногорској држави. Пропали су и упорни апели да Држава спријечи културоцид којим Српска црква девастира нашу сакралну културну баштину. У тешкој стигми свих ових година и деценија, у материјалној оскудици и при сталној домаћој и међународној харанги империјалне цркве Србије, истинско страдање су подносили малобројни клир, па и многи православни вјерници које је сабирала наша Црква.

Свему реченом треба додати чињеницу да су од мојег митрополитског устоличења, промијењена три државно-правна стауса Црне Горе: Савезна Република Југославија, Државна Заједница Србија и Црна Гора и од 2006. суверена Црна Гора. У политички турбулентним временима Црногорска Православна Црква, која је сво вријеме заступала државну независност, није могла бити поштеђена аспирација разних домаћих и страних јавних и тајних служби да је разбију или униште. Поготово што је број вјерника и поштовалаца Црногорске цркве достигао тридесет процената. Међутим, прије или послије, ове аспирације су препознате и одбијене. Увећавао се број епископа и мирских свјештеника, па је након десет година, 2009. донешен нови Устав којим је утврђена црквено-јерархијска управна структура: Митрополит, Свети Архијерејски Синод, Велики Црквени Суд, Митрополитски Савјет, територијална надлежност епископија итд. Према члану 8 Устава, а и традиционално у хришћанским црквама (уз ријетке изузетке), достојанство Митрополита Црногорског је доживотно.

Посебно тешко искушење за Црногорску Цркву, па и Државу, дошло је током вишегодишње припреме Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. У то вријеме пажња поглавара Цркве се нужно усретсређује на темељно питање: очување самосталности и заштиту интереса наше цркве, више него на процедуралне појединости и на унутрашње девијантне појаве појединих епископа. Сходно заклетви „…да ћу чувати јединство Црногорске Православне Цркве поштујући њен Устав и прописе донесене на основу њега и да ћу се у свим дјелима и поступцима руководити искључиво добром и у интересу наше свете Цркве и отаџбине Црне Горе и никада нећу пристати на било какву измјену и дјело који би били уперени против самосталности Цркве и државе“, драги Црногорци, Ваш Митрополит се досљедно држао ове заклетве. Како право зборио тако ми помогао Господ Бог! Ако сам у извршењу ове заклетве што сагријешио или коме жалост учинио, а није искључено да јесам јер смо сви грешни, послужићу се ријечима Светог Петра Цетињског: „…да ми свак опрости од свега срца и душе, и тако ја опраштам свакојега малога и великога, који ми је гођ што сагријешио, просто да је од мене свакому за довијек и на страшни Божји суд о второму Христа Бога пришествију“.

У наивној нади да ће добити достојно мјесто у националном законодавству, наша Црква је с разних страна виђена као проблем у државном пројекту формирања Православне цркве у Црној Гори. Знамо како је тај бесмислени конструкт завршио и са којим посљедицама по достојанство црногорске државе. Међутим, послије поданичког потписивања тзв. Темељног уговора Црногорска Црква се види као једина преостила линија отпора коју треба дефинитивно срушити. Није случајно да се недавно напада с адресе Министарства спољних послова Руске федерације као „расколничка“ која, ни мање ни више, него уз помоћ деструктивних снага Запада разбија јединство православља! Коликогођ да је ова изјава нонсенс, ипак је опасна јер доказује да је нашој Цркви придодат високи геостратешки значај. Одатле пристичу разлози садашњег неуставног и неканонског настраја на достојанство поглава Црногорске Цркве. Не знам колико су свјесни, или су изманипулисани судионици овог сценарија, али ја се молим Свевишњем да се преспитају како не би на своју душу навукли тешки гријех раскола наше Свете Црногорске Православне Цркве. И то у данима радости и славља 30 година од Њене обнове. Ово се у првом реду односи на Викарног епископа Бориса (Бојовића).

Владика и Митрополит црногорски
† Михаило
с.р.