У Црногорској православној цркви покушан је раскол почетком августа ове године. Одавно су га осмислила двојица свјештеника парохије ЦПЦ у Котору (и дјелимично епископ никшићки Борис), али су почели да га спроводе у дјело тек почетком августа. Иницијатори раскола намеравају да почетком септембра одрже својеврсни скуп, сличан сабору, али су сви њихови напори узалудни, јер нијесу нашли значајне канонске и правне аргументе којима би поткријепили свој став (увјерење).

Хајде да га детаљније анализирамо.

Непосредан повод за активирање расколника билo је службено обавјештење у листу Побједа од 1. августа ове године, заправо кратка порука Поглавара ЦПЦ митрополита Михаила да је одлучио да удовољи молби Архиепископа которског и приморског Симеона за пензионисање због година и здравља. Ова молба је поднијета пред Васкрс, у априлу ове године, али свjештенство парохије ЦПЦ у Котору тврди да је Симеон убрзо „повукао” своју молбу и ипак одлучио да остане администратор епархије. Међутим, у Митрополији ЦПЦ регистрована је само једна његова молба – за његово разрјешење, што је митрополит Михаило унапријед одлучио да удовољи, а коначну одлуку о овом питању донијеће Синод ЦПЦ, који ће се састати на свом годишњем засиједању крајем октобра, на Лучандан. Након уважавања Симеонове молбе, Которско-приморска епархија је дошла под привремену управу Поглаварa ЦПЦ митрополита Михаила, који је тренутно владајући епископ которског свјештенства.

Активности и статус архиепископа Симеона отварају низ озбиљних канонских питања. Пошто је аустријски држављанин и поćећује своју епархију само једном (понекад два пута) годишње уз кратке обиласке которских клирика.

Архиепископ Симеон је прекршио 14. апостолски канон („Није дозвољено епископу да напусти своју епархију и пријеђе у другу“). Према 11. канону Сардијског сабора, максимални период на који епископ може добровољно да напусти своју епархију је три неђеље. У случају да епископа позове Сабор, православни цар или патријарх, или ако епископ оболи од тешке болести која га везује за постељу, он не може напустити епархију дуже од шест мјесеци (Канон 16. Другог Константинопољског сабора). „Ономе који занемари повјерено му стадо и на другом мјесту борави више од шест мјесеци, Свети Сабор је одредио да буде потпуно удаљен из епископије у којој је постављен за епископа, и да уместо њега у његову  епископију уводи другога“, стоји у овом правилу. Поступци архиепископа Симеона, који у основи живи далеко ван граница своје епархије, јасно садрже елементе канонског злочина предвиђеног канонима горе наведеним и представљају очигледан основ за његово уклањање са столице (на којој је био. (напомена преводиоца).

Почетком ове године архиепископ Симеон је свом црквеном Поглавару, митрополиту Михаилу, послао писма прилично оштре садржине, која је вјероватно он саставио и потписао под утицајем једне расколничке групе у которској епископији. Као злонамјерни нарушилац канонског поретка, Симеон је изнио разне врсте емотивних оптужби на рачун Поглавара Цркве, углавном везане за „узурпацију власти“. Црквена правила не дозвољавају прихватање оваквих оптужби од прекршилаца канонског поретка, будући да и сам архиепископ Симеон подлеже суђењу епископима из горе наведених разлога, а док се такво суђење не одржи, он нема право да оптужује другог епископа, посебно првог у својој Цркви. Ако је вјеровати најновијим публикацијама свјештенства которске парохије Црногорске православне цркве, онда је својим претходним канонским злочинима архиепископ Симеон додао и благослов црквеног раскола и побуну против свог законитог Поглавара, чиме је прекршио 34. апостолски канон: „Епископима сваког народа приличи да знају ко је њихов Поглавар, и признају га за Поглавара (првог међу њима, примј. преводиовца), и не чине ништа што превазилази њихова овлашћења, без његовог мишљења.

При томе, епископија которска, која се побунила против свог Првосвјештеника, у својим позивима на раскол, не позива се директно на благослов архиепископа Симеона, који је до сада изгледа остао у ćенци, већ полази од сопственог поимања стања у Цркви, и својих „овлашћења!“ – ђакона и презвитера –  «смјењују»  митрополита Михаила, проглашавајући га „бившим“. Такву формулацију садржи, на примјер, апел которског свјештенства од 2. августа, објављен у појединим црногорским медијима. Међутим, 39. апостолски канон каже: „Презвитери и ђакони нека не чине ништа без воље епископа. Завјера которског свјештенства по питању непризнавања Првосвјештеника ЦПЦ директно је описана у 18. канону  Четвртог  Васељенског сабора, а ђакон и свјештеници који су направили ову завјеру подлежу казни прописаној у овом канону: У Цркви Божјој мора бити забрањено организовање и окупљање преступничких група, а  то је строго забрањено и другим (спољним) законима. Најбоље би било да се ово забрани у Цркви Божјој како се тако нешто више не би дешавало. Стога, ако се покаже да неки клирици обавезују једни друге заклетвом, или организују групе за нарушавање реда у Цркви, или подмукло раде против епископа или других клирика, нека буду потпуно свргнути са чина.” А ако узмемо у обзир да је након пензионисања Архиепископа Симеона митрополит Михаило постао владајући епископ за которско свјештенство, онда су сви њихови свјештени обреди и говори без помена Митрополита и против његове воље неважећи и антицрквени. Штовише, радње које су имале за циљ „збацивање“ митрополита и његово проглашење „бившим“ без икаквог архијерејског суда или саборне одлуке.

Побуњеници који то чине треба да прочитају 15. канон Другог Константинопољског сабора, који садржи једини разлог за одвајање од свог Поглавара прије његове саборне осуде. „Ако се који презвитер или епископ… – каже правило – усуди да одустане од општења са својим Поглаваром, и неће узносити његово име, по одређеном и утврђеном поретку, у Божанским тајнама, него ће, прије саборног саопштења и потпуне његове осуде, изазвати раскол – таквом је свети Сабор одредио да се потпуно отуђи (одвоји) од свјештенства, ако је само осуђен у овом безакоњу. Међутим, то се утврђује и афирмише за оне који под изговором одређених оптужби одвајају од својих Поглавара и стварају расколе и разбијају јединство Цркве. За оне који се одвајају од општења са првосвештеником, ради неке јереси, осуђених од светих Сабора или Отаца, када јавно проповиједа јерес и отворено је поучава у Цркви, такви, ако се заштите од општења са ријечи епископа, прије саборског разматрања, не само да нијесу подвргнути прописаним правилима епитимије (казне за свјештенике), него су и достојни почасти која припада доличним православнима.” Дакле, док митрополит ЦПЦ није осуђен од легитимног Сабора његове Цркве, епископи, презвитери и ђакони могу да се одвоје од њега само ако Митрополит проповиједа јерес коју су већ осудили Сабори и Свети Оци. Међутим, которско свјештенство не износи такве оптужбе на рачун митрополита, што остатак њихових списа чини канонски безначајним и само подвргава црквеној казни оне који га пишу.

Сергей
Из Црногорске православне цркве