Ако говоримо о „оптужбама“ на рачун Митрополита у суштини (мада је оно што је већ речено довољно да се разумије зашто Синод и Црква уопште не треба да разматрају такве „оптужбе“), онда су оне усредсређене на контакте Поглавара  ЦПЦ са Поглаваром Истинске Православне Цркве у Русији митрополитом Серафимом (Мотовиловим) и писмом о намјерама за улазак у Сабор Истински Православних Цркава. За разлику од онога што пишу „оптужитељи“, није било званичних контаката између двојице поглавара, као што није било „званичне поćете“ митрополита Серафима Црној Гори. Сви контакти који се помињу у публикацијама которских свјештеника или на сајту „Антена М”  били су приватни,  и у том смислу се ни по чему нијесу разликовали од сусрета митрополита Михаила са поглаварима муслиманских или католичких заједница. На примјер, 2022. године, Поглавар  ЦПЦ је отпутовао у Ватикан, ђе се састао са папом Фрањом. Међутим, то није довело до оптужби на рачун митрополита Михаила да жели да ЦПЦ потчини Риму или да споји православну цркву са католичком. У случају ИПЦ, апсолутно се неосновано тврди да је митрополит Михаило наводно хтио да јој потчини ЦПЦ. Ову изјаву оповргавају документи које су објавили сами побуњеници. На примјер, у одређеном писму, које не означава ни адресата, ни датум, ни одлазни број, говори се о жељи митрополита Михаила „да се придружи заједници оних који, упркос свему, испуњавају заповијести Господње, живе по Његовој ријечи и заиста, нелицемјерно поступају у складу са Символом вјере. О којој заједници се говори? Јасно је да о Васељенској православној Цркви – било каква дискретна „јурисдикција“ или, штовише, имена црквених поглавара из других земаља нијесу назначена у писму. Начин на који се тумачи остаје на савјести оних који покушавају да цијепају ЦПЦ. Нечувена лаж је тврдња „Антене М” да је митрополит Михаило „узео улогу госта” када се у мају 2022. године сусрио са митрополитом Серафимом у Будви. Ова изјава је у публикацији дата једноставно као декларација – није јасно како аутор разликује „улогу госта“ од „улоге домаћина“. Очигледно је да такве манипулације имају за циљ да сугеришу идеју о жељи Поглавара ЦПЦ-а да „уђе у ИПЦ“, јер заправо нема никаквих доказа о овој идеји.

Публикације „Антене М” садрже доста нетачности о митрополиту Серафиму, ИПЦ-у, Српској слободној цркви, што указује на недостатак квалификације њеног аутора, који се обавезује да пише на тему коју не разумије. Читаоцу се упорно сугерише идеја да је митрополит Серафим „пуковник ГРУ“ (војне обавјештајне службе Руске Федерације), али је немогуће разумјети на чему се заснива та идеја. Поред тога што се Серафим пензионисао из Оружаних снага прије више од 30 година за вријеме совјетске ере, након чега се замонашио, сви његови званични документи указују да је када је био у војсци, служио у обичним копненим снагама, а не у ГРУ. Верзија о ГРУ кружила је Русијом у виду гласина и трачева, попут шпекулација да је овај или онај јерарх био члан масонске ложе. Нико никада није објавио доказе о Серафимовој умијешаности у ГРУ. Штовише, у условима оружаног сукоба између Русије и Украјине, када Црна Гора, као чланица НАТО-а, у потпуности подржава Украјину, немогуће је замислити да би Служба безбједности Црне Горе, ако би имала информације о умијешаности митрополита Серафима у ГРУ, односно о његовом раду за војну обавештајну службу, дозволила његов улазак у земљу. Једнако су лажне и тврдње да је Серафим подучавао „тактику извиђања” (у ствари, говори о обичној борбеној тактици) и да је хиротонисан у Московској патријаршији. Актуелни Поглавар ИПЦ-а у Русији је све своје монашке завјете и хиротоније прихватио само у ИПЦ-у – објављене су бројне фотографије и документи који то потврђују и лако доступни на интернету. „Треће презиме“ митрополита Серафима, „Малофејев“, звучи потпуно измишљено (ово презиме заправо припада „православном олигарху“ блиском Кремљу). Из објављених извора се зна да је поглавар ИПЦ-а до 2009. године носио презиме Прокопјев, које је касније промијенио у Мотовилов, у  част свог претка, који је служио монаху Серафиму Саровском. Слична лаж је и тврдња објављивача да нема прогона ИПЦ-а у Руској Федерацији – на интернету је објављено доста порука о одбијању регистрације ове Цркве, покушајима затварања манастира и тужбама „за екстремизам“ против поглавара.

„Антена М“ се збуњује и у другим црквеним стварима – на примјер, мијеша два епископа са истим именом – Јован (Пурић). Објављивач сматра да је поглавар Српске православне слободне цркве (СПЦ), која је ступила у заједницу са ИПЦ у Русији, прекобројни епископ Српске Патријаршије, који је својевремено чак служио и као игуман у Цетињском манастиру! У ствари, ријеч је о држављанину САД који је хиротоније примио у Бјелоруској аутокефалној православној цркви и никада није служио као епископ у Српској Патријаршији! Слично, публикација мијеша СПЦЦ Архиепископа Јована са другим ентитетом који користи исто име, али са ćедиштем у Аустралији. „Антена М“ се обавезује да пише о поглавару ИПЦ Бугарске, митрополиту Сергију (Мојсејенку), не знајући ништа о томе да он не живи у Бугарској, већ у Руској Федерацији, ђе његова Црква има општине и манастир. . Ове грешке и забуна у цјелини поткопавају кредибилитет аутора публикација.

На крају, да кажемо неколико ријечи о „политичкој“ оптужби којом побуњеници покушавају да нахушкају црногорске власти на митрополита Михаила, који наводно „ради за Русију“. Од почетка рата пуних размјера у Украјини, поглавар ЦПЦ је више пута званично изражавао подршку Украјини, разговарао са амбасадором Украјине у Црној Гори и са Патријархом кијевским и све Русије-Украјине Филаретом. ЦПЦ је историјски била блиска Украјинској цркви, независној од Москве, и управо је на иницијативу митрополита Михаила успостављено канонско општење између ових Цркава. Из тог разлога, поглавар  ЦПЦ је досљедно одбијао позиве да поćети Русију, што се помиње и у документу Синода ЦПЦ, који је објавила «Антена М». Ова позиција се по жељи може протумачити као „антимосковска“, али се свакако не може назвати „антиукрајинском“.

Какви су изгледи за садашњи раскол Црногорске православне цркве и који би могао бити излаз из ситуације? Због канонске неоснованости „револуције“ против митрополита, предстојећи Синод Црногорске православне цркве нема разлога да разматра ове „оптужбе“. Напротив, он ће на иницијативу Митрополита размотрити канонске оптужбе против архиепископа Симеона, владике Бориса и которског свјештенства. Не желећи раскол у Цркви, Митрополит је спреман да покаже „икономију“ (снисходљивост), одбијајући  даље приближавање са  Синодом, али црквени мир неће бити поново успостављен без покајања побуњеника. У случају да група завјереника покуша неканонски — без учешћа Митрополије и Синода — да „промијени власт“ у Црногорској православној цркви, такав покушај вјероватно неће имати правне последице, због очигледне противрјечности са Уставом ЦПЦ, законима Црне Горе и канонским правом Православне цркве. Изгубивши свој правни статус, такав раскол ће брзо ослабити (осиромашити) и изгубити чак и она два храма за која сада претендује.

Сергей
Из Црногорске православне цркве