На овај празник, када се завршава и двонеђељни пост, успомена је на смрт Богородице и дан када се она винула на небо Велика Госпођа или Успење Пресвете Богородице један је од највећих хришћанских празника.
Успење Пресвете Богородице је дан када се она вазнела на небо и предала свој дух у руке Спаситеља. Предање каже да је богородица живјела 60 година, према неким изворима 72 године, да је наџивјела сина свога и као свједок многих славних догађања, наставила његову мисију.

Како празнику претходи двонеђељни пост, 28. августа посебно жене иду на причест, јер се овај дан сматра празником жена и мајки. Такође, сматра се да је у периоду између двије Госпође, Велике и Мале најбоље брати љековито биље којим се лијече заразне болести.

Господ који је на Синају заповиједио петом заповијешћу – Поштуј оца свога и матер своју, показао је примјером Својим, како треба поштовати родитеља. Висећи на крсту у мукама, Он се сјети Мајке Своје и показујући на апостола Јована рече јој – Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ето ти мајке. Када је збринуо своју мајку, издахнуо је. Јован је имао дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настанила и Богородица и остала да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим савјетима, кротошћу и трпељивошћу она је много помагала апостолима Сина свога.

Углавном све вријеме до смрти провела је у Јерусалиму обилазећи често она мјеста, која су је подсјећала на велике догађаје и на велика дјела Сина свога. Нарочито је често ишла на Голготу, Витлејем и Јелеонску гору. У својој старости често се молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на мјесту Вазнесења Његова, да је што прије узме из овога свијета. Једном приликом јавио јој се арханђел Гаврило, и објавио јој, да ће кроз три дана бити упокојена.

С великом радошћу она се вратила у свој дом пожељевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени анђелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону.

Са великом радошћу виђе она свете апостоле, охрабри их, посавјетова и утјеши. Потом мирно предаде дух свој Богу без икакве муке. Апостоли узеше ковчег с њеним тијелом, из којег су се ширили мириси, и у пратњи мноштва хришћана пренесоше га у врт Гетсимански у гробницу светих Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по Промислу Божјем.

Неки свјештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намјери да га претури, али у том часу анђел Божији одсијече му обадвије руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцијељен пошто изјави своју вјеру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома бијаше изостао, опет на Божијем Промислу, да би се тако опет открила једна нова тајна о Пресветој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тијело Пресвете Богородице. Али, када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тијела нијесу била у гробу. Исте вечери она се јави апостолима – мноштвом анђела окружена, и рече им – Радујте се, ја ћу бити с вама заувијек.