Перфидна злоупотреба патриотских ос́ећања на Ловћену
– Пише: Милорад-Мицко Вукотић,
предс́едник Православне црквене општине Подгорица
и члан Великог црквеног Савјета Црногорске Православне Цркве
Ријетко је која планина толико срасла са бићем једног народа као Ловћен! Он је не само симбол слободе већ и црногорског идентитета. То су добро знали и непријатељи па је тако за вријеме српске окупације Црне Горе и дошло до рушења оригиналне Његошеве капелпице и подизања нове, као симбола великосрпске доминације и нестанка Црне Горе.
Сасвим је нормално што црногорске патриоте бурно реагују на сваки помен поновне изградње капелице Александра Карађорђевића, познатијег код нас као Аца Паликућа. Тако је било и прије неколико дана када су црногорски Олимп у знак протеста против најављеног новог скрнављења ове светиње преплавиле патриоте из свих дијеова Црне Горе!
Међутим, овај величанствени скуп ће остати у сјенци његове злоупотребе од стране Бориса Бојовића, који се и након поновљене одлуке Министарства правде Црне Горе да не може бити уписан као митрополит Црногорске православне цркве и даље лажно представља и појављује са митрополитским инсигнијама, бацајући сумњу на добре и чисте намјере организатора. Једна подвала од исте групације се десила почетком септембра прошле године и значајно је нарушила односе међу вјерницима и поштоваоцима наше Цркве! Бојовић и његове присталице истовремено играју улогу и пиромана и ватрогасаца, лицемјерно позивајући на некакво помирење, исто оно које је нам у политичком смислу нуди келрикална великосрпска идеологија; да будемо сви Срби па да се у оквиру те понуде и „помиримо“. „Трагови су многи до пећине“, рекао би велики Петар ИИ.
Бивши, рашчињени свештеник Црногорске православне цркве, Борис Бојовић, користи сваку могућу прилику да се, маскиран у митрополита појави на било ком скупу, па чак и оним сеоским, који би га могли „рекламирати“ као наводног митрополита и не само код нас! Обиграва сумњиве вјерске заједнице по бијеломе свијету, доноси лажне реликвије не би ли што више слудио и онако збуњени народ. Овакву врсту духовног насиља имали смо до сада једино од стране Цркве Србије.
Његови пропагандисти чак праве фотомонтаже у којима његова позамашна фигура доминира а у једном углу је и лик Светог Петра Цетињскога скромне величине, са којим покушавају изједначити овога шарлатана и од њега направити „живога свеца“, цртајући светачки ореол више његове главе! Ако је у њему било икада и трун духовности и вјере требао би се због оваквог светогрђа макар мало уплашити и устукнути у незајажљивој жељи да буде митрополит!
Најновија провокација, на Ловћену је изгледа „задња кап“ која пријети да прелије „чашу“. Било би далеко једноставније да са својим колегама осуђиваним религијским преварантима из Румуније региструје неку вјерску заједницу, да људи макар знају чији пут слиједе.