Влада је 8. октобра организовала састанак с новооснованим црквама и вјерским заједницама на којем Црногорска православна црква, иако позвана није присуствовала, јер јој није било мјесто на томе састанку, казао је потпредсједник Савјета Црногорске православне цркве (ЦПЦ) Стево Вучинић.

По угледу на Србију, у чије име врши власт у земљи, Влада је, каже Вучинић, цркве и вјерске заједнице подијелила на традиционалне и новосоноване.

“У традиционалне убраја окупациону организацију, Српску православну цркву, која је на српским бајонетима дошла у земљу прије 103. године, Католичку цркву, Јеврејску заједницу и Исламску вјерску заједницу а у новосоноване Црногорску цркву и друге цркве и вјерске заједнице које дјелују на црногорској територији. Састанак је, дакле организовала с осталим новооснованим црквама и вјерским заједницама”, наводи Вучинић.

Према његовим ријечима, као домицилана црква која је била традиционална све до 1918. године, кад јој је пресудио српски мач, а обновљена 1993. године, такође као традиционална црква, нијесу се сматрали позваним да присуствују том састанку.

“Такав однос према Црногорској цркви очекиван је од Владе која је окупирала земљу у корист Србије и политику усаглашава с њеним интересима, па чак и с интересима Републике Српске. Ево три деценије то је традиционалан однос сваке власти према Црногорској цркви”, истиче Вучинић.

Подсјећа да је у мишљењу Венецијанске комисије бр 953/2019 од 24. јуна 2019. године, о Нацрту закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном статусу вјерских заједница, које је усвојила на 119. пленарном засиједању одржаном од 22 до 24. јуна 2019. године, у Уводу, на страни 5, под Б (историјска позадина) пише: “12. Следећи приказ историјске позадине првенствено је заснован на информацијама које су дале црногорске власти.”

Црногорска власти, те 2019. године, дале су сљедеће мишљење о Црногорској православној цркви записано под тачком 15: “Црногорску православну цркву основао је 31. октобра 1993. године Антоније Абрамовић, који је касније именован за митрополита Црне Горе и вођу Црногорске православне цркве.”

“Тако да су власти и тада, за рачун Србије и њену корист, Црногорску цркву називале и држале црквом новоснованом у октобру 1993. године, а њенога поглавара називале вођом. Несрећне због обнове Црногорске православне цркве, три деценије, здружене црногорске власти и Српска црква водили су и данас воде необјављени рат против наше Цркве и њенога поглавара владике Михаила, и то свим средствима. Наравно да су стога сви наши захтјеви да нам се додијеле плацеви у Бару и Подгорици за изградњу саборних цркава завршавали ад акта”, тврди Вучинић.

Нова Влада је, каже, радикализовала однос према ЦПЦ и црногорскоме народу, одричући им сва права у овој земљи, као да су непријатељски народ.

“За рачун Србије силом је устоличила окупационога духовнога гувернера Јоаникија на узурпирану столицу Светога Петра цетињскога. Том приликом, на Цетиње, крстила је сузавцем и гуменим мецима, доводећи земљу у стање које је тендирало хаосу. Но, у великога се бога надамо који нам даје махове, па данас имамо четворицу владика и 23 свјештеника, ђакона и ипођакона и подршку од више од 30 одсто јавности, да ћемо на правди бога Црногорској цркви вратити домицилни статус са свим посљедицама које из њега проистичу. Црногорској цркви суђено крст носити и носиће га, вршити послање и увијек бити уз црногорски народ и духовно темељити Црну Гору”, поручује Стево Вучинић.