„U svim školama jezik je – Crnogorski; u mnogome različan je od onog priznatog, lepog jezika na kom je Biblija prevedena. Govorio sam jednom prilikom na Cetinju da bi trebalo, radi književnog jedinstva, da uvedu onaj jezik kojim se danas piše u Beogradu i Novom Sadu… Ako Crnogorci produže svoje škole kao sada, onda posle sto godina, između dva jezika biće veća razlika nego što je između portugalskog i šanskog. Ja ne kažem koji je jezik lepši; samo napominjem: da bi, za ljubav književnog jedinstva, trebalo da manjina pristupi većini.“

Ljubomir Nenadović
(Pisma, 1857.)